E, čeljadi moja, baš sam u nikoj  dosadi. Sve mi već pomolo dosadilo, a najviše ovo vrime dlićkavo. Di god se okreneš svudan blato, nakupi se na čizme pa ga niko otrt, a i triba ga vuć borme, noge kugod da na njima ima sto kila. Ne mož ništa ni radit, a po avliji posla koliko ti bog oće. A i sveci... Taman se krenem štogod privridit a ova moja samo drekne: »Ta mani se posla danas je ovaj svetac, te onaj svetac«, a ja siroma onda šta ću pa prid televizor. Na televizoru stalno nika nuđenja, prodaju ovo pa ono, niko iščekat da prođu. Gledo sam i ove naše s vrva kod precednice u gostima u našoj državi otkaleg smo potekli, eto sad i nji povo precednik. Doduše, do sad nijedan to nije uradio, sadašnji se prvi sitio, ko velim valjdar će ić na bolje. Učestvovali su gledim i u par emisija na tamošnjoj televiziji i baš su dobro divanili, sve su kazli kako triba i kako je našim svitu ode, i da smo uvik tureni nuz kraj i da se teško živi, mladež odlazi trbuvom za kruvom. A ne paštre se ni s jedne ni s druge strane od obadvi države malkoc to pogurat da iđe nabolje. Moždar to di kome neće bit baš divan pod nos, al meni se baš sviđa što je naš precednik kazo. Nek se već štogod pokrene naprid da i naš običan čovik osti da triba kome, a ne samo da triba onda kad triba glasat jel kad triba platit porez. Eto i sad su već poslali frtalj a ne pitaju otkaleg. Prite se i da će ić plenit, al ne znam kako će plenit one što su dužni poreza na milijune a i sad se pojavljivaju na svim televizijama veseli i nasmijani. Naš čovik kad je dužan par crveni ne mož čestito ni spavat, a ovi novi tajkuni što i zovu kandar ne mogu spavat ako nisu dužni. Dobro veli moj Joso da se svit skroz izokrenio. Baš danas sam išo u varoš, ko velim ajd ne valja ništa radit, a i udario niki snig pa razdloćko sav Ivković šor; ajd da odem pa posređivam to papira i posvršavam nike ugovore a kad ono oćeš kera. Očo u jednu ustanovu kad radi samo jedna gospoja, sve ograđeno oko stupova manilom. Svita ovog sa strane koliko ti Bog da, a dice fajin, ta ne mož od nji ni divanit redovno koliko skiče i graje. Ja stao u red, čeko fajin. Kad sam došo na red, veli meni ona gospoja: »Take potvrde ćemo izdavat krajom ožujka«. Čeljadi, kugod da me plenila taki sam bio bisan! Moro sam joj kast da bi zdravo bilo lipo kad bi kogod od njezini šefova bio toliko pismen, ako već ona nije, pa da ispiše na jednu praznu artiju velikim slovima da svit ne stoji u redu zabadavad za kaku bezveznu potvrdu koja ne vridi ništa već samo da opravda poso njima što je daju. Kad sam joj to izdivanio, čeljadi moja, i ona je ondak bila zdravo bisna i prošlo je sve ono gospocko, a pojavilo se sve ono što je odikaleg doneto, iz, kako vele, »ruralni« područja. Kad je počela sikćat, ja mislio da će me ugrist, ne daj, Bože. Vamo ni cocijalno nemam i nisam ni kalamljen od bisnoće. Pobigo sam na brzinu otaleg, a kandar više nikad neću ni otić, baš me briga i za potvrde. Ajd, zbogom, čeljadi moja.