Bać Ivino selo davno više ni no što kadgoda bilo. Par godina potli velikoga rata imalo brez par stotina osam iljada čeljadi. U njemu danas imade, kažu ni što se u to dobro razumu, jedva par stotina više o dvi iljade. Kojimgod sokakom se kreneš, na kojigod ćoš staneš, digod ti se oko sustavi, mož vidit više prazni i zarušiti kuća, neg ni iz čiji se odžaka puši. Izminjalo se tude i puno svita. Jedni poodlazili, drugi podolazili, pa se više ni ne zna koliko kaki ima. Kadgoda njegovi bilo najviše, vada i bliže tri frtalja, a danas se baš i ne bi mogo zakunit da ji ima još polak. I ako ima, to na čeljad što većinom tude ostala još samo umrit. I no mlađi što još ostalo, skuplja papire i pripravlja se za otit. I tako, kako mladi stali odlazit, do kraj ve vrimešnije neće imat ko ni saranit. A onda, ko zna čije će bit njevo selo. Bać Iva sve misli da se to ni počelo pripravljat o juče. Prošo jedan rat, doselili jim nikake ko zna otkud. Bila mirna i radišna čeljad. Prošo drugi rat, opet jim doselili, al nikake druge. Podonašali ji na ajzibana. Ti već bili goropadniji i grlatiji, a voljili se i potuć.  I brice radile. Ni vaj poslidnji rat ji ni zaobišo. Još se ni ni svršijo, puno njegovi se odselilo, najviše priko. Nikoga jim nisu doselili ko potli velikoga rata, vi, ko da ji kaki vitar dono, došli i sami. I oma napravili velikoga cirkusa, baš za kirbaj. Ti dana bilo dosta zla, najviše bi voljijo da sve to mož kakogod zaboravit. Vrimenom se sve smirilo, život ide dalje, pa se vi što došli i vi odvud stali i ženit međ sobom. Istina, dade i matere i š jedne i š druge strane isprva se bisili, probali branit, al džaba. Mladost uvik bila mladost, u mladosti krv vri i sve brane spadu u vodu. Još pri šesnajsedamnajs godina bilo u selu jedno društvo što pivalo, sviralo i izigravalo koikake komate. Prikazivali se svud po svitu. Malo cigrali u pulanki, al najviše u opančića i šajkača. A kako i ne bi, ka su ji to u škule učili. U no vrime u škule u bać Ivinomu selu  baš i ni bilo puno domaći učitelja, a i to malo što bilo, ni baš jako voljilo da se znade ko su i šta su, pa bili dobri komunisti, bolji i o vi što podolazili ko zna otkud. Istom ka su zašli u malo zrilije godine, a i vlast se okrenila, dobro se proštodirali, lipo se priobratili, pa svake nedilje na pričest. Imade ji što se pričešćivu i poslenim danom, vada svako sprom svoji grijeva. Ščim se moglo, u selu se napravilo još jedno društvo, vaj put o sami bać Ivini. Potli još jedno, pa još jedno, a do kraj bać Iva ni ne zna koliko ji je. Vidi da se tako radi i u selu ko kuma Pave, al još gorje. Tamo njevi jedva ostalo još par stotina, a dosad napravili tri društva samo o svoji. Prvo jedan tijo bit precednik misto precednika, al se stari ni do. Onda on napravijo još jedno, pa podmistijo drugoga precednika. Potli par godina ni više voljijo ni voga, pa napravijo treće i sad u selu imadu još jednoga. I ko zna dokle će tako. Vada dok se ne izredu svi što bi voljili bit precednici. A naše čeljadi sve manje i sve starija.