Ako bi kogod sa strane gledo bać Ivine i slušo koliko ji na koikakima koferencijama svojatu i odvud i isprika, reko bi blago njima, ti izgledu ko janješce što sisa dvi ovce. Jedino malo kordavije. Va država u koje živu, svudam divani da ji pazi ko rođena mater, ako ne i bolje. Vladari se nadu, ako se prikažu dobri sprom nji, svi će ji samo falit i tapšat po ramenu, a možda će ji i primit u tu njevu zajdnicu  i priko reda. Vi ope, priko, već davno primiti, pa mislu da se i oni štogoda pitu. Velu, neće vi sove strane Dunova u tu njevu zajdnicu dok ne budu kaki triba sprom bać Ivini, mada on vidi da se najvišeračuna vodi priko novina. Velu, oni su jim jedina prava mater, pa ako jim maćuva ne da sisat, znadu ku će. Bać Iva priko sokoćala svako jutro iščitava novine i sove i sone strane Dunova. A zabardo, još mu kadgoda pokojni dada reko da ako se pitaš šta štodiru vladari, pročitaj sve novine, oma š znat. A ima i dosta dobri sone strane Dunova, pa i o nji svašta čuje. Malo malo, pa se i obidu. O nji čuje, ka ji obide i vidi kako se tamo živi, a i ositi kako je vamo di je. Izgleda mu da je za sirotinju svudam jednako. Bome i za vladare. Vidi, kogod ošo u politiku, makar bijo i iz najveće bede, za dram se otripo i već ima ni sam ne zna koliko. Šta će mu bolja slika, neg njegov rođeni kum Tuna i njegovi? A njegovi dobri isprika kažu mu da i ko nji ide tako. A po novina vidi da i vi odavud i ni isprika, najviše volju razglabat o noga što davno prošlo. Još uvik vuču klipak iz velikoga rata, nisu ni raspravili ko je komu i šta i oca i mater, došli i novi ratovi. Za nikoliko godina ratovi se svršili, al onda vladari zaratili priko riči. Otkako se rat svršijo, bilo već puno izbiranja i vamo i tamo. Na vlast svaki put dojdu drugi, al vladanje ostane isto. I uvik svima samo puna usta ni drugi, al ne po dobromu. Misto da pušču žandare, fiškale i istoriju da najdu ko je kaka čuda radijo i prisudu mu i da sve što se dešavalo pošteno natrukuju u knjiga, pa da mlađi to uču u škula, stali se ratovat priko novina i televizija. Ratuju i danas, što dalje, sve više. Svako brani svoje, makar bili i najgorji, a za svakoga o nji, naj drugi, samo nek se drugim zove, oma najgorji. I to i mladi i stari čitu u novina i gledu na televizija, pa se već po malo i naslađivu takim divanom. I polako se svrstavu na jednu jal drugu stranu. Eto, onda se svi čudu što se ti isti mladi ljudi znadu potuć i izvriđat nako kako ne bi tribali. A možda ni ne bi da to o stariji nisu naučili. Vladari oma na sva zvona, vi su naše što nisu njevi, drugi, ope, ni isto tako naše pri nikoliko miseci i tomu priganjanju nema kraja ni konca. A što bać Ive najviše boli, što dalje, države sve više ratuju priko leđi vi što po novi regula ni u jedne ni u druge države nisu više narod, neg su nikaka manjina. Ne gledu oni stvarno toliko na nji, najvažnije jim da iz svega izvuču asnu za se. Ka se malo bolje proštodira, bude mu samo gorko usti. Kraj dvi žive matere osića se ko najjadnije siroče.