Faljnis, čeljadi. Jestel vi već svatili da smo mi još jednu godinu matoriji? Nikako ne možem svatit ovaj svit... Bože moj, prid Silvester se rastrčemo ko muve brez glave, jedva nam Božić prošo, ila nam još ostane skoro do Silvestera al mi se opet zaukamo po dućani, trevljamo di je jeptinije ovo jel ono, guramo se po ovim novim dućanima, stojimo u redu kugod da dile zabadavad a sve zato jedno veče. Onda se iskvrcamo, gledamo na televiziji program što je opravljen digod još u lito, veli mi moj Joso da se podikoje emisije sića i od lane. Ja, doduše, nisam baš pratio vrlo al virujem, nema kod nas tušta novog, a i šta mož bit. Jevo baš sad sam po ovoj vitrini došo u selo iz Ivković šora. Divane prid dućanom, a i di bi drugdi kad nam selo više nema ni jednu ustanovu a borme ni mijanu, kažu da je odignuta paorska penzija za dvisto i pedeset dinara... Aaav, al su izadrli čeljadi moja, a cine svega dvared digli, doprinosi za penziju su već s cocijalnim sto iljada dinara skoro. Koliko se naplaćaš, ni polak ti se ne vrati kad odeš u penziju a novce ti asniraju i još se prite da nema novaca za penzije i da ji mogu ukinit. Svi, kako gledim, trevljaju da njim bude lipo i dobro a sve na čijoj tuđoj grbači. Neće valjat, baš sad propaljivam u peć, prija nisam mogo jel nije bilo struje. Ode na kraj mog sokaka su niki dan minjali banderu, a danas došli svest drotove, vezali su četri drota dobri po dana. Valjdar to tako triba, malkoc radiš, pa ondak fajin telefoniraš. Već sam bio i bisan – triba mrvit i krupit, a nema struje. Kako smo krenili, moraću opet nabavit onu mrvljačicu na hajto i istu taku kruparu. Ja se već izdero na nji »pa kad će već bit ta struja«? A jedan meni natrag »čekaj, čiča, još malo pa gotovo«. Hm, baš me trevio, promrnđo sam nako za sebe »čiča ti baćo, onaj ko te«... Al došla je struja pa nisam dugo bio nakrivo naeren. Ne smi se ni zdravo izdirat na ove mlade, oma se rasrde pa rep na krste i odu u strane države a ode kod nas kako vidim ostaju samo vaki »mladi« ko ja, i još »mlađi«. Di ćemo mi završit, vrag zna. Kako vidim u kakim domovima, pa šta nam Bog da. Taki sam nesvoljan, čeljadi, i napala me nika neroza šta li je, vrag će ga znat, ni mi više ni do čeg, valjdar su to i godine i ovo niko ludo vrime. Kad ste vidili, molim vas lipo, u sičnju vake vrućine i vitrove? Ta ja se sićam kad sam bio dite – snig do struka. A vid sad ovo, ko u onoj pismi, ne znam kako iđe baš al se spominje »I Bog digo ruke«. A baš da je tako, dašta neg digo, bar od mene. Za čega god se uvatim to propadne, čega god se latim to pokvarim. Ko da me kogod zavračo. Nema tu druge: moram se ja opet latit moje bicigle, pa lipo po šorovima, to je najbolje za zdravlje. Čovik sve obađe, vidi svita, izdivani se a kod kuće samo gledi na čeg će bit bisan. Bicigla je meni dosta. Ja se neću daleko ni krećat. Kaki Beč, Pešta... Zgradurine ko zgradurine. Meni je samo da vidim moje salaše, koji su još u životu, jesu l umazani, popravljeni... Neg, ajd zbogom čeljadi.