Faljnis, čeljadi. Jestel se već malkoc smirili od ovi svetaca? Al smo svi navalili, Bože moj. Ja tako tiram biciglu kroz varoš, ova me moja poslala da pokupujem kojišta što fali za Božić, ponabavljano je dosta isprija, al uvik se štogod smetne s pameti pa u zadnji moment moraš trčat kugod neslan i tražit. Odem ja tako u jedan dućan, a ono svita kugod muva. Ne mož čovik vazdan doć na red od svita, kugod da kogod lopatama dili novce tako izleću iz buđelara. Sve se mislim kako mi moja májka divanila da to Isusu opšte nije milo. On je, kazivala mi, a posli sam i sam načito na tušta misti, živio skoromno, siromaški, a i rodio se u košari med josagom jel nije bilo mista u kvartilju. Nikad nije zdravo obraćo pažnju na bogate, čak je jednom od njegovi apoštola što je bio zdravo bogat kazo da ostavi sve bogastvo, razdili sirotinji i pođe s njim, sve što triba to će imat. Jeto tako kažu stare knjige. Gledim tako i ne virujem svojim očima kako se sad svako sve nadmeće kugod na kakim šporckim sigrama da što više potroši, što više nakupuje koji kaki drangulija koje opšte neće ni tribat, samo bačen novac ko kroz pendžer. Tiram ja tako ovu moju biciglu kroz varoš i kontam po glavi svakojake misli kad jedared »GRU«, pa oma za tim još koji put Grune, sve se pendžeri zatresli na komšijskoj kući kudan sam prolazio... Ja mal nisam pao s bicigle. Ta kako i ne bi, kugod da je puknio top pored uveta. Sve mi i dan danas zvoni ovo livo uvo. Kojikako sam smirio kormanj, potštapio se koji put i livo i desno s nogama, sva srića što sam krakat da ne padnem, kad sam već jedared uspijo ufekovat i stat. Obazrem se okolo sebe i imam šta vidit: čeljadi, ne znam oćetel virovat kad ono dva-tri derančića, nemaju više od desetak lita vućaje one velike petarde i cirikaju se sa mnom. Smišno njim valjdar što sam batrgo po biciglaškoj stazi... Av, kad sam onda sunio pa zlim na nji, borme sam njim spominjo i dide i májke i kako su ji baćo i nána odranili i još tušta riči što nisu za pripovitku. Oni ništa, izbekeljili se na me, isplezili i otrčali sokakom i opet vućajuć te petarde. Nisam se smirio dokle god nisam svratio kod Puniše... Tek kad sam sio i zapovidio, došo sam malkc sebi. Kontam pa kako i mož bit dobro so tom dičicom kad su na sokaku, baće i matere njim rade od jutra do sutra da prižive, a i májke i dide rade do kasne starosti. Digli njim godine za penzije pa ne mogu ni oni čuvat, a kojikaki lelenci tako nadigli cine da triba dat malo bogatstvo da dite iđe u te njeve boravke. A oni onda po sokacima prave cirkus. E, borme kadgod tog nije bilo. Kad se nisi javio na sokaku kome, a kogod kazo učiteljici, tako si dobio za šiške da se sve prašilo, a bilo je po di koja i ćuška. Sad se to ne smi. Slažem se s tim, ne triba voštit al što kaže jedan: ne triba ni napuštit. Krenem se dalje kad sam izašo, pa uzjašio vidim da sam digod i pripinjač izgubio. Jeto, sad moram podvrnit pantalone jel će mi lanac izmazat čakčire. Huuu, zbogom.