Evo, ostalo jedva nedilju dana, pa će i Božić. Bać Iva još uvik ne zna oće li jim cure dojt, jal neće. Za svaki slučaj, njegova se latila kolača, pa veli ako i ne dojdu, nji dvoj će na Stipana sist na ranji ajziban, pa u varoš ko nji. Tako će lipo provest skoro cili dan š njima, a još će stignit dojt natrag na Ivana. Za dram se sporazumili, ni jim se mililo provest tako veliki svetac brez nji. Veli njegove neće je smetat, otiće ko doktorice pa nek mu ispiše recepte za medecine, moglo bi mu ji nestat baš nikako izmeđ Božića i Nove, pa nek ima doma, ko zna ko će ti dana radit, ko neće. Baš na Božić će bit pune dvi godine otkako mu srce stalo radit kako ne triba, pa ga odneli i u varoš u bolnicu. Ti dani mu prošli ko da sanja, ne volji ji se više ni sićat. Al džaba, malo, malo, pa ga jal srce, jal glava podsitu na nji i na no što mu rekla doktorica ka će ga puščat doma. Podsiti ga noto i svaki put ka otide ko njoje na kontrolu. Dala mu i rpu medecina što će morat pit dok živi. A država izdašna, skoro polak ji dobije zabadva. Ne druge mora platit u pateke. Vrimenom vidijo da ni što država časti baš i nisu skupi, svi zajdno koštu manje neg jedan o ni što mora platit sam. Jedino dobro što stalno isto koštu, a ne ko struja, malo malo, pa skuplja. Došo u abolantu, gužva kaku skoro ni vidijo. Veli ostaviće legetimaciju ko i uvik u poslidnje vrime, pa će mu jedna jal druga doktorica ispisat recepte za medecine i on će ji dojt samo uzet pridveče. Došo na pendžerić, na što prima legetimacije veli ne mož ji više ostavljat tako kako se ostavljalo dosad i kako se svi navadili, mora se pridat rano ujtru, pa sist i čekat. I još kaže, danas se legetimacije više ne primu, sutra doktorica neće radit, koliko razumijo brog nikake krsne slave, mora dobro podranit priksutra, pridat legetimaciju i čekat da ga prozovu, pa sam otit ko doktorice, misli se ko da je jako željan vidit. Uvatijo zraka i taman tijo ništa odvratit, al ga probolo u prsa, pa se samo okrenijo i ošo doma. Eto, jedna jim doktorica ope ošla, neće radit jedno godinu ipo dana, baš njegova. Vi iz varoši, iz njevoga Doma zdravlja, neće ni poslat kogagod da je zaminji, velu nemu dosta ni oni, a država ne da da makar na zamenu oma zaposlu koga drugoga. Iskali oni, napismeno, al dok se sve to obradi, projde i dvi godine. Vada sapu da će dotle štogoda o bolesnika poumirat, štogoda otselit, a i njegova doktorica će dojt natrag na posov, pa jim niko  novi neće ni tribat. Jedino se može desit, a noto oni i ne štodiru, da dotle otide va druga doktorica. I tako, odvud, odnud, u njegovomu selu će ope radit samo jedna. A svetaca, ne zna se više jal crkveni jal državni, to mu u poslidnje vrime izgleda isto, što dalje sve više. I nisu to više ni sveci kaki bili u Titino vrime. Onda ji slavili svi, ve danas samo općinari, učitelji, doktori i poštaši. nadničari radu ko da i nisu sveci. Tako će jim i u abolante zauvik ostat gužve. Nusput samo u pateke kupijo jednu medecinu što brež njoje ne smije ni dana. Baš se potrefilo, najskuplju o ni što država časti.