Faljnis, čeljadi moja. Eto, i ja sio malo oduminit, dunio niki vitar dolnjak, donese mi sve lišće prid salaš; niko ga se već nagrabit, te s ora te s logoša pa sad i s dračova i topole, a sve prid salaš. Ova moja ondak samo rondza i svaki joj listić smeta. Tako je to borme kad čovik dođe u godine, pa ne zna di bi sa sobom, vidićete vi. Sitio sam se jeto niki dan ja i mojeg ditinjstva. Išo sam prid unuku u škulu, dica rade pa to sad po novim pripadne majki jel didi. No, doduše čeljadi, nije ni čudo što stariji moraju ić prid tu dicu. Kad sam uzo tašku od nje nako majušne, i sam sam se niki trgo... Pa ode kogod nije sasvim! Došli mi kući, a ja oma uzo tu tašketinu pa metnio na mažu, kad ono cili devet kila tereta! Pa, Bože moj, jesul ovi...? Pa, dica imaju jedva dvajst... E, kadgod bilo lipo: u krpenu tašku jel torbu od pregače, onu tkanu ko krpare, bio bukvar, matematika i par svesaka, kalmaroš s olovkama, lenjir na tri ćoše i gotovo... A sad... Samo što nema i kompjutor u njoj. Al, mislim se, nije kasno, i to će oni izmislit. Ta počo sam pripovidat, na našim terenu kadgod bilo pet škula, bila u selu, pa u Ivković šoru izmed Frljaze i Ivković šora, pa u Kujundžićovom kraju, na Rvackom majuru i na Mikićevu i svudan bilo fajin dice. Sad ostala još samo škula u selu, i to s malo đakova. Samo u mojim razredu nas bilo 28 u prvim razredu, i borme i u drugi škulama bilo fajin, najviše na ‚Rvackim majuru di je bilo skoro ko u selu. Borme se kadgod nije bilo kada vodit i odvodit dicu iz škule i u škulu, odvelo se jedared, popisalo šta triba pripravit ditetu i gotovo. Da vam ispripovidam taj moj prvi dan, oma sam bio vošten... Odvela mene mama u škulu, tamo nika gospoja divani, to je bila učiteljica, a mi bili nako poplašeni, gledimo u nju, svima nam već dosadila njezina pripovitka, a ona onda veli, sićam se ko danas: »Dico, vi sad ostanite i budite mirni, a vi mame dođite sa mnom u zbornicu da se dalje izdogovaramo i da vam izdiktiram raspored kako će ić dica u škulu«, i odu oni. Ja lipo kad su izašli malkoc sidio, pa rep na krste, išunjo se pa na salaš. Došla mama kući, a ja sidim na basamagi i ko pravi čekam. Ona se sva uzbunila, pa će na me zlim: »Ta odkud tebe već, kad si prija uteko ko te onaj?«. Ja njoj velim: »Ta nisam uteko, učiteljica kazla da mora štogod radit, prat košulje jel šta ja znam a mi da možmo ić kući«. Moja nana lipo veli: »Još i lažeš! Em si prvi dan uteko iz škule«, pa lipo skine livu papuču s noge, onu kadgodašnju, kožnu, bunjevačku, pa još i potkovanu i mene fajin isprašila po čakčirama. Eto tako sam se ja počo »škulovat«, čeljadi moja, a ne kugod sad sve se ne zna ko će više natrpat toj dici papirčina i što imadu kake hasne i što nemaju. Samo nek se dobro natovari to ditešce, a ondak vele »ta kriva njim kičma, znate to je od nepravilne ishrane, ovog onog«. Tašketinu niko ne spominje, mož se kogod od gospode odozgor uvridit, Bože sačuvaj... Uhhhh, ajd zbogom.
