Bać Iva poranijo, al ositi da to već i ni nako rano kako se vazdan budi. Oma se sitijo, unatrag nedilju dana nema sna, pa sinoć uzo jednu medecinu za spavanje. I kanda ga baš dobro uspavala, ni čo ni ka veker zvrčo, ni ka njegova ošla u njeznu fabriku. Otvorijo oči, al još uvik svaj ošalamutit, ko da tri dana pijančijo. Čuje i mačka kako grebe po vrati o kujne, a i Taksa se ništa ušmundo, pa samo kratko laje, ko da mu oće reč da u dvoru ima i gladni. Oma se digo i umijo. U špojeru nametano, samo kresnijo i metnijo vodu za čaj, pa ošo natrag namirit. Prvo obišo marvu. Bela leži i roca, jedva se već i digne, tribala bi se kroz koji dan oprasit. I Šara stelna, vada će se otelit malo potli Marina. Vi dvoj gebelja što će klat oma potli svete Kate ne vadu njuške iz valova. Godišnjaci, dobro ji ranijo, vada svaki ima bliže dva metera. Cure se već unaprid raduju lipe slanine i pravima domaćima kobasicama. Ni jedna ni druga baš ne volju te karafeke što se kupuju u dućana i u budica. Na domaće se brzo navadijo i deran o starije. Jedino bać Iva slabo troši svinjcko, zabranila mu doktorica. Živine razbaco olbicu kukuruza. Kljucnu digod koje zrno, pa u čeprkanje, tražu gljistica i bubica dok se zemlja ne skorepi. Guske i patke puščo na bašću, popasu svu travuljinu što se zapatila ka su iskrčili sosu i papriku. To će one sve očistit dok jim ne triba ašovit. Ni se dugo zadržavo napolju. Ladno, sipi nikaka kišica što je jedva ositiš, a za dram budeš mokar. Došo natrag u kujnu, voda za čaj uvrila. Metnijo drugu i potkurijo vatru, pa se latijo fruštuka. Potli popijo šaku medecina što ji pije izajutra, pa čaj pridase. Uto naišo poštaš i dono mu novine, jutros mu priko telefona reko da mu nusput uzme jedne. Čudo, Taksa ni ni zalajo, vada se zavuko digoda pa ga ni čo. I njemu sirotomu ladno. Bać Iva mu naljo bukaricu katarke, znade da rano fruštukuje. Isprva se poštaš nećko, veli ni lipo na poslu, al se vrimenom navadijo, pa popije, al uvik samo jednu. »Bome, jutros gledam na televizije, dojće niki Švabe, pa će ko nas ranit svinje. Brundati ji fali na sva usta, veli oni jako vridni, svinče za dva miseca natiru na stodvajs kila i bome, pokazaće našima kako triba radit. I još veli da smo lini, da niko neće zasukat rukave, neg samo čekamo da nam država da. A i naj ko radi, ne zna kako triba, ne misli da to što se urani, triba i prodat«, veli poštaš i otpije malo katarke. »Majku njegovu ne zna, bolje nek se stara o noga što bi on tribo radit! Koliko naši uranilo svinje, pa ji ni imalo komu prodat, jal ti njegovi lizoguzi nakupovali svinjckoga čak u Amerike i to na angro. Potli prodavali drugima mesarama i dućandžijama. A o naši što svoje novce uložili i svinje uranili  i ako bi kupovali, kupovali bi podništo, ni rana se iz toga ne bi mogla pokrit. A da smo kakagod prava država, vada bi nam na prvomu mistu bili ni što nas ranu, a ne ni što sve priprodaju«, veli bać Iva i srkne dobar gutljaj čaja. Samo jauknijo. Oparijo jezik i brunde, ni mislijo da čaj toliko vruć.