Faljnis, čeljadi. Eto ja se na koji dan malkoc zaposlio, al nemojte se obradovat. Samo na koji dan i oma svatio da za starijeg čovika nije bit pod džakom, oteknu prvo noge pa ruke pa se niki poguriš i ujtru jedva ispraviš. Ma nije ni za divan, neg da vam ispripovidam. Išo sam pomalo i po ovoj našoj lipoj Bačkoj, tiro hrđav kamiončić pun džakova od mista do mista, već tamo di su me uputili i nusput gledo po njivama. Vidim ja tako njivetinu od sto, dvisto i više jutara, na njivetini jedan kombaj i par prikolica i to oni veliki od kamiona stoje, al nigdi svita, čeljadi moja, nigdi, samo nji par. Sve se mislim da su naša vrimena prošla. Di su one naše mobe, pa se skupljala banda od sedam-osam čeljadi, petero samo beru a dvoje-troje siku kuružnu za njima. Posli se, sićam se, zorom rano, dok ima rose, išla vest kuružna. Uzmeš lipo zeleniju stabaljiku, pa je na kolinu polomiš na par misti, nije se smilo otkinit, i onda se deblji kraj gurne ispod snopa i ovaj drugi kraj namota oko debelog i podvije. Tako je izgledo snop. Dvojca su išli za vezačima i dila u klupe kuružnu. U tim klupama se znala ostavit do prolića na njivi ako čovik nije imo di u guvnu pored avlije sadit badanj. U jednu klupu se dilo od šesnajst do dvajst snopova, a u snop se mećalo isto toliko stabaljika. Tek su badnjovi bili posebna pripovitka. Dobar bi se domaćin, ne gazda, ne volim tu rič, koji je cinio i poštivo svoje ukućane i rabadžije dičio sa što većim badnjom u svojim guvnu, još bi i komšiluk divanijo »vidi ti njega, sadio badanj od cila dva lanca kuruza«. A sad... traktor i kombaj i gotovo! Nema više pisme na njivi, nema više vesele graje dice što pabirče, skupljaju zaboravljene klipove kuruza i meću u lotra od karuca; nema više ni bećara da posprdnu pismu povedu kako su se proveli u momčenju jel opivaju koju slobodniju divojku... Jednom ričju: nema više života, čeljadi moja! Ima samo ovog, što je moj pokojni Đeno kazo, »mučenja« zemlje što nas na sebi trpi, vijanja niki »veliki« novaca i izrabljivanja sirotinje, kugod i ostali koji njim rade da bi oni mogli dignit nov kredit i još se više uvalit u dug; da bi mogli kupit BMV jel i po treći put umazat kuću u drugu farbu, jel su spazili da njim gosti ovu ne vole. Dok tiram, mislim se da sam digod čuo da je tako i Artmanka radila: molovala po triput godišnje a svit koji joj radio umiro od posla i koji kaki bola dobiveni od njega. Kako je svit mali, sve se okreće uokrug i opet se vrati na staro. Toliko se to puti trevilo da već ne znamo koje je koje vrime, staro jel novo. Sva srića pa ima i oni čestiti domaćina što cine i svog rabadžiju i ne žele da on spadne s noga za njevu novu sigračku. E, takima Braniša skida šepicu i nek i Bog čuva dovika. A ove nove skorojeviće nek metne di njim je i misto. Eto, ja se razdivanio, a sutra moram ić potpisat opet nike artije, kad sam rođen, di sam rođen i zašto sam rođen, mada i ja ne znam ni sam već. Neću se više ni zapošljavat, samo da ne moram toliko firkat, ta postaću već fiškal od ovog mojeg zapošljavanja. Ajd, zbogom.