Vrime se ope malo otpravilo, pa bać Ivu svaki božji dan mož vidit svudam po selu. A i pri nego što ga se vidi, izdaleka se čuje kako mu tandrče bicigla. I ka stane, pa se koiskim zadivani, mož ga čut do ćoša. Oduvik bijo grlat. To jim vada familijarno, taki bijo dada, taki bijo i stari dada. Prandidova se i ne sića. Prvać se tako otpravijo na biciglanje, pa ka došo do centra, uvatila ga nikaka milina. Digod se okreneš, pun sokak dice. Graja do neba. Ruku na srce, već godina tako štogoda još ni vidijo, sokakevi mu u poslidnje vrime ništa žalosno prazni, ko da svi nikuda odajkali. Pita jednu učiteljicu štaj to, veli mu dičja nedilja. »Ha, gospojo, lipo, al te dice ne triba samo nedilja, vako bi sve vrime novomu svitu zauvik moglo bit njevo. Gle samo, pozaboravljali i na telefone, ništa se ne gložu, ko da se otecavu ko će naštodirat i napravit štogoda lipše o drugi. I slušajte, samo, kako se znadu divanit lipo, ko naši stari!«, veli bać Iva više za se neg njoje. Zagledo se u taj čopor dice, naškobijo, a ko da ositijo i ništa mokro na obrazu. A nigdi oblaka.  Samo ga dlanom otriso i krenijo se dalje. Veli projće se četvrtim sokakom, tamo starovircka kuća o njegovi, davno je ni vidijo. Začudijo se, vraca širom otvorita, a u dvoru ko da nikoga čeku na što lipo starovircki trukuje, na što znade svašta o starovirckoga napravit i na što se uvik volji navuć u starovircko ruvo. Tribalo bi malo unit i ko nji, ka ga već tako lipo zovu. I on kadgoda bijo u njevomu društvu, al kako to već u njevomu selu godina i godina ide, došlo malo i do teški riči. Ni se tijo niskim nadmudrivat,  pa ošo. Nikomu ni ni reko zašto, izgovorijo se na bolu. A duša mu sve više bolila. Samo nji nikoliko znalo, al i te otpelengirili iz društva. Naslonijo biciglu na šljivu, teško izdanijo i unišo u dvor. Sve tri se lipo ispozdravljale š njim, velu čeku, dojće škulari, pa da jim ispripovidu što znadu o davni vrimena i da jim koišta u kuće pokažu. Ajd, veli nikuda ne žuri, pa i on osto, uvik mu srce puno ka na jednomu mistu vidi puno dice. Stala i dica dolazit, učiteljice velu da je to polak škule. Snuždijo se ka se sitijo da njegovi parnjaka bilo toliko samo u prvomu razredu. Al štaš, misli se, starima dica nisu bila toliko na teret, a vi mladi danas samo kuku, velu ne može se, pa jedno jal dvoj i dosta. Nagledala se dica i naslušala svega i svačega, svašta i pitala, a bilo dosta i taki što svašta i divanili, vidi se da ji dade i matere, jal možda dide i bake, lipo naučili. Ka se već malo i umorili, va što znade svašta napravit, na dvoru potpalila vatru, uzela rešeto, u njega metnila par šačica kukuruza kokičara, pa rešeto na vatru. Mavala š njim vamo namo, jedamput se kukuruzi stali raspucavat i evo ti za dram koka, bili ko snig. Razdilili ji dicama, pa tako nikoliko put. Dica se samo čudila, a baš ji stalno kupuju u dućana. Ako digod koja mater i napravi doma, pravi ji u nike rernice na struju. A eto, dica vidla da i koke triba znat ispucat. Take jim slađe.