Istina, bać Iva se zavitovo svetomu Antunu da više neće gledat televiziju, al ne može izdurat da je svaki dan u tri frtalja šest potli podne ne zapali, pa na matrnomu ne pogleda šta ima novoga. I što dalje, sve mu se manje sviđa no što se prikaziva. U poslidnje vrime mu stalo i izlazit iz volje. Niki dan gledi, ka nika gospoja, lipa, a jako poznata. Lalokama se smije, a očima ozbiljno i oštro gledi. Oma se sitijo, to na iz komšiluka, što kadgoda trukovala  u općinski novina. I ne samo trukovala, brzo postala i na što se za sve pita. Gazda se baš i ni voljijo sotim kicat, pa pripušćo njoje. A ona baš i ni voljila njegove, jal se samo tako pravila prid njim, pa vazdan ništa cantrala nomu što trukovo none strane di se trukovalo na njegovomu matrnomu. Trukovalo se tamo i na mađarckomu. I ni mu  samo cantrala, znala se baš zaozbiljno zavadit š njim. A evo, dočeko da na televizije baš ona divani na matrnomu šta ima novoga ko njegovi. Jedino ne zna kako pomišala čiji je to matrni, jal divani o zadruge u mađarckomu selu, pa o voćkama u drugomu mađarckomu selu, a ni ni opazijo jal kadgoda divanila o njegovoga sela. Misli se, možda i ni kriva, možda njegovi nema dosta, pa zoto bešteluje Mađare. A dobro se sića ni godina ka sve štogod ima na matrnomu pravijo i o toga divanijo naj veliki u lagovani cipela. Onda se do mile volje nagledo šta se radi međ njegovima u cile države, o Subotice do Zemuna, taj u lagovani cipela stalno orco po terenu i svašta o njevoga beštelovo, pa jim to potli i prikazivo. Puno toga se prikazivalo i o njegovoga sela. Sva čeljad to voljila gledat i radovat se.  A ko se ne bi i radovo ka vidi sebe i svoje na televizije? Znade se kako se kaže, ako štogoda ni bilo na televizije, toga ni ni bilo. Bome i svaki petak bać Ive  ko svetac, makar poslen dan. Izajutra nikako da mu projde vrime, ne mož dočekat poštaša. Ne bi se ničega laćo radit dok vaj ne dojde i donese mu njeve novine. I poštaš već znade, taj dan mora malo sist, popit jal bukaricu katarke, jal bukaricu soka o baze jal višanja što bać Ivina prolitos i litos napravila. Onda zajdno pogledu novine, pa ako poštaš baš nema puno posla zotaj dan, znadu se malo i podivanit o noga što u njima natrukovano. Eto, ko i poslidnji put. Pročitali da u Vaiske ima još jedno novo društvo, napravili ga bać Ivini, pa će, kako kažu, čuvat tradiciju, običaje i divan Šokaca u Vojvodine. »Bome, pajto, ja ne znam štaj to. Znadem samo da baš u Vaiske već imade dva društva, a Šokaca sve manje, ko i ko nas. Mislim da se svi zajdno možu unatit u kolo, pa pivat nu Šokačko je kolo malo, svaki dan sve manje«, veli poštaš i zagleda se u komšicki zid. »E, pajto moj, ko to može znat? Možda su ko nji sad naši i ni što dugo nisu bili naši. Znadem samo da je prvać tamo bilo tri stotine naši, a ko zna koliko ji je sad, ka ne možu stat u dva društva? A ko zna, možda bi i naj što mu nisu dali da bude prvi u ta dva društva, baš zoto i napravijo treće«, veli bać Iva i malo se nasmijulji.