Faljnis, čeljadi. Sićam se, eto, kako je kadgod moja majka divanila, Gospojina mala, došla jesen prava... Doduše, nije zima al polagano lišće dobiva onu šareno-duvansku farbu. Ima s čega je već počelo i otpadat, sve me trbu boli dok skupljam orove, fajin već ima naspadani pa i triba pokupit a i lišnjake, jel nji zdravo voli i moj Roko. Čim ga puštim iz one avlije, a on pravac pod lišnjake, ni jaja ga ondak ne interesuju. Sve mu se zavidim kako ji samo lomi zubima, a ja nek trenicam kad nemam zube. Nikako da se poradi već. I čardak moram opet prikovat, sav mi se naerio na jednu stranu kugod da je on bijo u mijani, a i leca već ima naodvaljivani fajin. Ta posla koliko voliš, ne mož sastignit vazdan, a šta bi bilo još i da digod radim za ove velike plate što nam gazda stalno obećava. Ha, niki dan sam se baš nasmijo. Doduše, ne gledam baš često visti, ne da mi Jela. Veli da onda tušta cujem, a i mora uvik trt televizor. No, sad sam gledo slučajno pa on divanio kako već nemamo dosta radne snage, nemamo nezaposleni ama ništa. Kandar se, mislim se ja, ovi vaki ko ja ni ne računaju. Mi smo »otpisani«, al me najviše nasmijalo kad se kazlo da smo ekonomski najjača  zemlja u regijonu, a plate nam digod dovate do dvisto evra, i to sad kako su digli malkoc cinu nadnici. Nisam mogo više slušat. Pripovida mi Joso, sad mi jevo svrnio pomoć skupljat orove al sve što nakupi to i poide, počo sam se već žderat zašto nisam posadio koštunjce a ne ove gospocke, mekane kore, koštunjce ne bi mogo razbit brez kalapača. No, mislim se u sebi, ta Joso je na svašta kontem, ne mož se ni sad ugrist za jezik da taj nema kalapačić i klište u džepu od tog njegovog otunka što ga ni zimi ni liti ne skida. No, veli on da je niki dan slušo onu njegovu gospoju što divani misto njeg kad on sustane, al samo njegovim divanom. Valjda nauči napamet jel ima zdravo dobru pamtu, al sve tako izdivani kako joj je naređeno. No, već iskaži, čovče, što si počo, rasrdio sam se već ja. On kad krene okolo da se Vlasi ne site, do jutra ga ne mož iščekat, a ciguran sam da i polak zaboravi što je tio kazat. »Ta divanila je kako su nama manjinama najveća prava od svog ostalog svita i to baš ode.« Hm, čeljadi, moro sam stat pa malkoc nakrivit glavu na livo, ne čujem baš dobro na desno uvo otkad sam nike godine pao s bicigle u vagašu. »Kaka mi to prava imamo, crni Joso, jesil ti ostio štogod od ti prava, jel imaš kake asne jal koristi? Ta nemoj bit ko mali a ni taki naivan, bože iz čovikom.« »A šta onda da radim kog andraka«, odgasio mi bisno. »Ta iđi lipo, čovče. Jevo, pabirči cincokret i kuruze, jel dođi kod mene pa ćemo švragat po avliji. Ta sve ti je pametnije radit ode u Ivković šoru neg sidit prid televizorom. Bojim se da će te lupit kaki šlog jel, ne daj Bože, kaki drugi andrak što ovi doktori izmišljaju pa ko će ti se onda nakupovat likova.« Iđem odmorit noge. Ajd, zbogom.