Bać Iva niko jutro uranijo, pristavijo bećara, pa ošo ko pekara donet lapinju. Njegova će iz noćne, a znade da volji pojist štogoda friško i toplo pri neg legne. I nako, kako samo on znade imat sriće, zadržala ga malo duže neg što tribalo nikakim divanom jedna žena, jedva je i poznaje. Veli ima ništa natrukovano, to bi svakako moro vidit. Jedva došo do riči, samo je reko da će dojt ko njoje, pa se požurijo doma. Džabe, već u ganku ositijo da mu bećar zagorijo. Na svu sriću, imo još vrimena latit drugu labošku i pristavit drugi. Zagoriti odno u šupu, istreso u Belin kabov, pa oma zaparijo i mekinja. Veli, to će je bit lipi napoj. U poslidnji čas došo natrag u kujnu, malo falilo da mu zagori i drugi. Njegova došla, slatko se naumakala friške lapinje u bećar, al stalno ništa čudno gleda u labošku, nikad ne pravu bećara u te, a i cila kujna se ositi na zagorito. Ni ništa rekla, samo otrisala usta i ošla leć. Bać Iva isapijo da ima još dosta vrimena dok ne triba pogrijat ručak, ponediljkom uvik jidu no što jim ostane o nedilje. Njegove reko nek samo spava, neće je ni budit ranije, veli odbiciglaće se očas ko te žene što mu se jutros javila. Istina, ni baš moglo kako naštodiro, uvik nikoga trefi, pa se mora malo sustavit i razminjit koju rič. Tako i danas. Taman došo do centra, iz bircuza ga niko pozvo, pa šta će, ostavi biciglu i unide. Uvik se držo još noga o pokojnoga dade: »Ka projdeš nuz crkvu prikrsti se, ka projdeš nuz bircuz unidi!«. Tako i sad, unišo, ka tamo jedan njegov što zovoga poslidnjega rata, pa i dobar komat potli rata bijo svačiji, a par godina unatrag ope međ prvima ko njegovi. »Ne znam, bać Ivo, šta da radim. Eto, baš sam oduvik naš, a tako i moja dica. Prvać stariji tijo pravit papire, al mu rekli da triba sve pridat, pa čekat skoro godinu dana. A njemu se jako žuri, tribo bi it u Švapcku i to sa cilom familijom. Tetak našo posla i za njega i za njegovu. E, sad bi mi tribo niko ko je dobar sa kakim popom, pa da kakogod š njim uredi da dobije crkvene papire. A znadem da vi stalno šurujete sa našim župnikom«, veli taj, bać Iva mu se nikako ni mogo sitit imena. Pito i šta će popit, ni tijo ništa neg samo čaj o titrice. »Pa šta ću ti ja, samo otideš ko pope, on u crkveni knjiga ima zabiližite sve sakramente što ste i ka ste primili, pa će vam oma natrukovat i papire«, veli bać Iva. »E, lako vama divanit tako štogoda, al ko nas je veliki problem što ja i moja nismo vinčani, a dica nam nisu ni krstita. Jedino snaja i unučad krstiti, al u ne crkve što se u njoje ne krsti cilom šakom. Pa eto, ako vam ni teško divanit sa župnikom, nek samo kaže, platili bi mi koliko triba, samo da nam natrukuje te papire. A ne bi ni vama bilo zabadva«, veli vaj. Bać Iva samo duboko izdanijo i pozvo birtaša. Poručijo veliku rakiju zovoga i oma platijo. »Ne znam, to moraš sam pitat popu. A što se mene tiče, ne može se baš sve u životu platit«, reko mu i krenijo se, al ka vidijo koliko se zadržo, samo okrenijo biciglu i ošo doma.