Najmlađe dite o kum Tuninoga mlađega prvać se krenilo u prvi razred. Lipo ga dada i mater navukli, metnili u lemuzinu i odneli do škule. Oma poneli i najstarije i curu. U drugu se lemuzinu potrpali kum Tuna, njegova i njezni dada i mater. Nek svi vidu da mali ni tikva brez korenja. Mada stoju dva ćoša dalje o škule, lipše jim i svečanije otit na lemuzina. Vad  neće pišice, mogo bi ji kogod vidit, pa će potli pripovidat po selu da su  ko poslidnja sirotinja. A ima se, može se. Ne radi vada zabadva nji šes iz kuće u državne službe, a troj najstariji unučadi idu na velike škule, pa kum Tuna obezbedijo da imadu stipendije i o države i o općine. Istina, ne idu oni na državne škule, neg none privatne, što puno koštu, a nigdi ne vridu, samo u ve države. A ko zna kako bi i prošli na državni, kanda su svi troj malo oteški na staroga. Zoto jim kum Tuna i platijo da se ubiližu tamo di posvršavali skoro svi iz njegove partije, tamo di i on i njegova stekli nikake diplome, što ni dan danas ne zna kako i kake. A vamo se divani da ji možu dobit samo ni što idu na državne škule. Kum Tuna i njegovi ne radu samo za nadnicu, mada, ruku na srce, nikomu iz kuće nadnice nisu baš male. Zasluži se tu dosta i osim službe, sva tri muška na taki mista di mož. Vomu napraviš vo, nomu napraviš no, ništa ti ne košta, samo malo mrdneš prstim. A zna se koliko taj prst košta. Niko ti neće i ne smije ostat dužan, jal kako se šta napravi, još lakše se može i pokvarit. Zna se i kako svit sapi, ko zna ka će ti ope tribat, pa se ni ni za zamirat. A i dica, ko da su znali da će vridit, obadva imadu po troj dice. I za nji o države dobili dosta novaca. Oma i jedan i drugi, kažu o ti novaca, kupili nove lemuzine. Jedino jim slabo ko u selu viruje, svi dobro znadu kako ko i koliko zarađiva. U vrime ka su primali dicu u prvi, naišo i bać Iva na njegove bicigle, pa veli šta mu košta da unide u škulu, bila za nji i mala priredba, a priredbe oduvik voljijo gledat. Čćim unišo na vrata o sokaka, nako, sa svitloga, izgledalo mu da ima puno dice. Vidi, velika gužva.  Al ka bolje pogledo, pa još i ka učiteljice prozvale dicu, jako mu se steškalo. Iz cile ne gužve prozvano ji jedva tris, ko dvi učiteljice. Sve drugo bili dade, matere, bake, strine, ujne, braća i sestre, zoto mu gužva izgledala velika. Spazijo i kuma Tunu i njegove. Mali se međ njima pogubijo, pa vada i odanijo ka ga učiteljica prozvala. Ošo međ drugu dicu, pa oma u divan š njima. Bać Iva se oma sitijo dana ka se on i kum Tuna krenili u prvi. Nji bilo za četiri razreda, a svaki o ta četiri bijo ofanj veći o va dva zajdno. I ni bilo baš puno ni što doveli dicu. Jedna mater znala pokupit nji pešes iz komšiluka i za prvi put ji dovest, da znadu di jim škula, a dosta nji došlo i sa starijom braćom jal sestrama što već išli u škulu. Dica ošla sa učiteljicama, pa istom onda kum Tuna opazijo bać Ivu. Samo mu se javijo i oma ošo ko direktora. Vada će mu reć koje je njegov unuk. Nek se o prvoga dana znade ko je ko.