Bać Iva se sto povlačit u se. Više mu se nigdi ne mili stat i skimgod se podivanit. Digod se okrene, isto. Vazdan se niko žali da se nema, da sve skupo. Dobro, istina, ništa više ni ni jeftino, al ni baš ni tako kako se kuka. Eto, baš niko jutro, krenijo se vozat na bicigle nako ko i svako jutro, kako mu rekla doktorica. Došo do centra, ka no, niko mu maše iz bircuza. Ni vidijo ko, al šta će, okrene se i unide. Ne bi voljijo ispast brezobrazan. Baš se obradovo, zvo ga njegov stari pajta Janko. Još se ko dica zajdno fodbalovali na skaku, a zajdno išli i u škulu. Janko mlad ošo u varoš, svršijo velike škule, pa tamo i osto. Jedno vrime ko anđelir radijo u najveće fabrike u te varoši, a potli, ka mu žena umrla, napušćo sve i ošo u svit, čak tamo di ni u po lita ni velika vrućina. Veli došo doma na dužje vrimena. Prvać ošo u penziju, pa vi dana malo obilazi rodove i dobre. Ni se jako začudijo ka pozvo kelnera, a bać Iva naručijo čaj. To ko nji normalno za poslene dane, skoro niko ni ne pije drugo, neg čaj jal kafu i to š mlikom. Ništa ti ne moru branit doktori. »E, moj pajto, ja vako štogoda davno nisam vidijo. Vada na svitu nema bogatije čeljadi o vas, a samo kukate. Eto, baš poslen dan, a bircuz pun, kelner ne mož stat. Pije se baš dosta. Samo digod ko kafe i čaja. Ne radu vada svi ti u noćne smene? I najviše nji dojde na lemuzina. Ko vas kanda samo sirotinja ide na bicigla«, veli Janko i nalje malo mlika u  kafu. »Ta idi, molim ti, niko o vi nigdi ni ne radi«, veli bać Iva i srkne malo čaja. Napravijo se da ni ni čo no za sirotinju i bicigle, pa mu ništa ni ni odvratijo. »A znadeš ti, pajto, da gore ko nas najviše čeljadi na posov i sa posla ide na bicigla? Svi sapu – najzdravije, a u punđelaru ti ostane novaca što bi stuko za benzin ka bi se svaki dan toliko voziko na lemuzine. A bome i ni što idu na lemuzina, skajaru se pa u jedne ide nji pet i potli ka podilu troškove, ope jim puno jeftinije. A vamo, jal uživo, jal na televizije, u vrime ka se ide na posov i sa posla u najviše lemuzina ide samo jeno. Eto i otkako sam tude, vidim i da u dicu u škulu donašu i iz škule odnašu matere na lemuzina. A znadem da jim kuće dva–tri ćoša o škule. Otidem niko jutro u dućan pišice, šta mi je to, tri bandere dalje, velim taman ću se lipo prošpacirat. Ka tamo, o tvojega kuma Tune stariji, došo kupit kruva, salame, jaja, paretaka i jogurta, a nosi i veliku paklu cigaretli, ni crveni, najskuplji. I raspripovido se, samo kuka na teški život i na veliku nemaštinu. Veli nikako već da jim se makar malo dignu nadnice, a benzin i cigaretle se digli već vraganajst put.  A ka sam izašo na skak, imam šta i vidit. Virovo jal ne, došo na lemuzine. E, zoto i kažem, štogod divanili, niste vi sirotinja. Ka budete manje naljivali u lemuzine i u guše, više će vam ostat u punđelara. A što viiše pritiskate pedale o bicigla, manje ćete doktorma«, veli Janko i naruči još po kafu i čaj. Vaj put za se uzo i konjak. Bać Iva ni tijo.