U bać Ivinomu selu ope sve prazno i pusto. Prošo kirbaj, prošli urlabi, gosti poodlazili svako na svoju stranu. Vašardžije se sa svima njevima cigračkama, šećerima i vozonkama priselile u komšicko selo, tamo kirbaj nedilju dana potli njevoga. Ka projdeš sokakom, trefiš jedva di koje čeljade i puno kerova brez gazda. Prošlo i izbiranje, na radijonu čuli da imadu nove selcke dade. Bać Iva prvać ošo na nikaku koferenciju. Zvali ga, velu nek slobodno dojde i trukuje di i šta oće, neće ga niko istirat, nek se vidi da niko ništa ne radi u potaje. A i ne triba, misli se, vada jim se već dosta toga naradilo iza leđi. Doduše ne zna baš šta, al mu prvać ništa ope počelo čigljigat u trbuvu ka na cidulje vidijo da njevu vodu više ne triba plaćat u njevomu selu, neg nikakima u varoši. Kažu, to sad po zakonu mora bit tako. U selu se oko toga baš i ne zna i više ne može, bolje to znadu vi iz varoši, oni su godina u tomu poslu. Eto, oma se prisapili i na sve udarili pravu cinu. A ka se voda pravila, ni bilo po zakonu da jim je napravu ti iz varoši, neg morali sami. I skupo jim to koštalo, nikoliko godina se dobro naplaćali, odbijalo jim se ofanj o nadnica, svakoga miseca, al nikako izdurali. A još onda njegov pokojni dada reko da će svi drečat za starima bunarevima, pa mu malo ko virovo. Još ga knez i njegovi poštenio nagrdili, velu ne bi tribo bit baš taki zadrt i samo tirat po starovirckomu. Bać Iva ne zna ni zašto se sad baš toga sitijo. Znade samo da danas nema di nako lipo razladit ljubenicu, ko što kadgoda znali u dadinomu bunaru. U tomu stigo i tamo di bila koferencija. Jako se iznenadijo, svi uredno došli. I na vrime. Koferencija bila i prošla, a ni bilo nikakoga džalakanja ko ko vi u poslidnje četiri godine. Niko se na nikoga ni brundo, niko se niskim ni protirivo. Misli se, možda zoto što svi bili iz jedne partije, pa ako kogod neće nako kako jim rekli, kako međ selcke dade došo, tako bi mogo i isfrknit. I ni stari slušali partije, al svaki svoju. Pa onda, ope, jedni nisu tili ni dolazit na koferencije, jal se pokrndžali sovima što ispočetka bili pod njima.  Tako jim rekli iz varoši, baš jim bilo briga što ji nisu izbirnili oni, neg čeljad iz njevoga sela. Prvać, ka se izbiralo devet novi selcki dada, nisu se ni ujavili međ ne koje tribalo izbirat. Čeljad se jako čudila, pa ko jim i tijo dat krsta, ni imo komu. Malo ji i izbiralo, a ko izbiro, izbirnijo šta se nudilo.  Eto, nove koferencije o nji devet, sedam muški i dvi žencke, tribalo izbirnit novoga kneza. Jedna o ti žencki na izbiranju dobila i najviše krstova, pa bać Iva mislijo da će je vi drugi baš zoto i izbirnit, jal uvik divanu da radu nako kako svit oće. Ope se privarijo, misli se možda se i oni vladu po vikovičnjemu adetu, možda ni ko nji još uvik ni red da knez bude naj što bi ga svit tijo, neg naj što u partije kažu da bi tribo bit. A ko zna, možda naštodirali da još ni u selu ni sazrilo vrime da knez bude žencko, pa se ne bi tili nikomu zamirat.