Bać Iva ispratijo još jedan kirbaj. Vaj put samo kroz pendžer. Priko noći jako zaladilo, a potli ručka stala paduckat i nikaka kišica. Ni srce mu ne tuče kako triba, vada noto vrime, jal eto, juče se ni moglo dijat o vrućine, a danas ne mož brez čerapa. Ni mu srce iskalo nikuda se ni krenit. Unučadi i nako još uvik nema, a više ni pristalo da njegove kupuje srceta, jako se lipo razumu i brez toga. A šta bi i svit reko? Misli se, šta se onda ima i kretat na vašar? Nisu ošli ni na sladoled,  lipše jim bilo ćutit u pridnje sobe i gledat svit što prolazi sokakom. Prolazi ji puno, al baš i nema više poznati, jedva digod koje čeljade. U njev kraj se vada doselilo polak Medana, a bome i dosta crnomanjasti sa strane. Kuće bile podništo, pa pokupovali i za dram se dovukli. Zoto ni on ni njegova ne poznaju ni male ni velike. A i da zažmuru, po džalakanju bi se znalo da nisu njevi. Dica ciču, stariji larmu, deru se da se čuju o ćoša do ćoša. Da on i njegova nisu imali goste, najviše bi voljijo notaj dan pobić digoda daleko o njevoga sela. Jako mu se steškalo i što vidi da selo, što ga jako voljijo otkad došo na svit, postalo svačije, samo ne više njevo. Ne može se pomirit ni sotim što se sve tako minja, što u selu ostalo sve manje poznatoga svita. Dan dva prid kirbaj trefijo i dosta ni što napušćali selo zovoga poslidnjega rata i odselili se u matrnu. Lipo se sa svima ispozdravljo i podivanijo. Kažu, volju malo obit svoje, još uvik se osiću ko da su odavde, a dica jim se više ni ne osiću tako, ona su već isprika. Divan jim svima drugači, više na pričancku formu, pa ne zna jal su njev skroz zaboravili, jal se oće pokazat kako su naj brzo naučili. Bać Iva u Boga virovo, al u crkvu jako ritko išo. Ni se baš gledo sa popama, a ni mogo podnet ni nu čeljad što prija bila svačija, samo ne njegova, a sad se trpu tamo di se najlipše vidu. Na Lovru ošo na misu. Ščim s vrati čo njeve stare, velike orgule, priplavila ga nikaka milina. Ražalostijo se brog drugoga. Kako godine prolazu, crkva jim sve praznija. Svita ni izbliza ko prija, ni isela, ni vi što prija uredno dolazili u goste. Misli se, ni ni čudo, kolike se samo cure poudavale i derani poženili zove što ji ko zna otkud vitar dono u njevo selo, a ko se za njevo udo jal oženijo, na svoju viru oma zaboravijo. Oma tu nema ni njeve  dice, jal i bake ostarile i pobolile se, pa ji nema ko za ručice i na misu.  Puno mladi i ošlo zauvik, pa kako se krenilo, još malo njegovi neće bit ni za Lukarovu ledinu. Potli mise ošo upravo doma. Za njega vaj kirbaj prošo, a svaki novi mu sve brže dojde. U duše mu se skupilo puno čemera, pa kako bi jim se više i radovo? Srce mu više ništa ne išće, raduje se jedino još njegove i njevima curama. Ka ji vidi nake pune radosti i mladosti, ka vidi nji i njeve derane vesele i nasmijane, ka čuje kako još uvik znadu divanit nako kako su ji on i njegova učili i kako se o srca smiju, oma mu odlane. Oma se i prezne i ponada da će možda kadgod i on i njegova unučad za ručice, pa na vašar.