Kirbaj samo što ni. Bać Iva volji uranit, pa sist na biciglu i vozat se okolo jedno sat vrimena, pa ka se pravoga razdani i počme omarina ko kerica se zavuče u vojatac, tamo najlipša ladovina. Tamo i poslidnje bure katarke, no što uvik čuva za kirbaj. Gleda u njega ko u suvo zlato, al džaba, ve godine nit probo nit će probat. Oduvik bijo poslušan bolesnik, a njegova doktorica za srce rekla mu da se baš i ne mora otimat za vino. Latijo se čajeva, pa ji misto katarke pije i liti i zimi. U nedilju pri kirbaja u njegovomu selu ope bilo nikako izbiranje. Već jim svima dodijalla silna izbiranja. Puno njegovi se rasulo i po bilomu svitu, svi trču za kruvom, doma slabo posla. Doduše, nadnice mož najt, al samo za radit. Gazde se slabo otimlju ka poradito triba i platit. Vada zoto čeljad slabo i izašla, samo dvajs o stotine. A baš se izbirali novi selcki dade. Bać Iva ošo i do krsta, mada i njegovi i svi drugi što nisu sovima što vladu, rekli da ne triba it na izbiranje, jal ako ideš, onda ćeš amenovat sve što vi radu. A po njevomu, radu nam svašta iza leđi, al ništa dobro. Bać Iva neće ništa kazat, al duboko u duše se ne slaže sotim. Oduvik misli da je sveta dužnost svakoga čeljadeta izajt na izbiranje, a ka se sakriješ iza firange, daj krsta komu oćeš. Tako i napravijo. Do krsta za najmlađe, ne bi voljijo da ga vodu stariji o njega. Oni mu baš i nisu više za ne znam kaku svitlu budućnost. A ruku na srce, to izbiranje selcki dada postalo pravi cirkus. Ne zna samo zašto se zoto i bacu silni novci, ka i nako oni ništa ne rešavu. Sve moru radit kako jim naložu ni odozgor. A oni onda pravu cirkus, pa se na koferencija samo protirivu, svako divani nako kako mu u njegove partije kažu da divani. A u selu se i nako radi no što kažu ni što nisu isela. U tomu štodiru i zadrimo. Preznijo se ka Taksa zalajo, prvo bisno, a onda sto škumićat ko da se oko koga mazi. Izašo u gank, pa sve ne viruje svojima očima. Kum Mata došo iz biloga svita, pa drafunja Taksu iza ušiju. Vaj samo zadovoljno škumiće i maše repom. »Faljen Bog, kume, jesam ti iznenadijo za kirbaj?«, pita kum Mata i izgrli se š njim. Odmako se o njega, pa su se obadva dugačko zagledali jedno u drugo.  Kanda su obadva malo i zasuzili. »Eto, kume, ja došo zauvik. Dobijo penziju i sad više nikuda ne moram žurit. Za mene i moju dosta. Tude ćemo malo oko bašće, a voljim vidit i pun dvor živine. I saćemo se više obilazit! A oćeš i ti skoro u penziju? Red bi bijo, parovi smo.«, veli kum Mata i izvadi iz velike torbe ponudalje što dono za bać Ivu i njegove. »No, kume, ti ko da nisi kako triba! Ta šta si nam dovuko toliko toga?«, pita bać Iva i nalje mu bukaricu katarke, znade da je volji i izajutra i s večeri. Metnijo na špojer i kafu za njega i čaj za se. »E, ni to više kako bilo prija. U penziju mož ka omatoriš toliko, da već ni sam ne znaš, ako si malo bolestan, oćeš li je i dočekat. A i ako je dočekaš, tako je mala, da se neš imat čemu radovat.«, veli bać Iva i zakuva kafu i čaj.