Čeljadi moja, faljnis. Kako se vi snalazite s ovom vrućinom? Ja borme ustanem zdravo rano, još zornjakom, probude me ovi moji pivci male fajte, spavaju na dudu a polak na oru, pa kad se raskukuriču, sveca njim njevog, oma čim malkoc poviri svitlo ujtru i oš-neš moraš ustat. Doduše, ja sam uvik bio nikog zečijeg sna. Kad se trgnem, oma sam rasanjen, al sad samo tako i valja, poradim poso do devet deset sati i biž u lad. Na priliku, jutros sam krenio obać njive da vidim kako mi se drže cincokret i kuruzi. Naduvo lipo biciglu pa ajd dok ne ispušti da obađem njive u Ivković šoru i Bećar ataru. Kad ja tamo, imam šta i vidit: siroti kuruzi se usukali kugod majka od sto lita, sve njim lišće pobililo pa kad ga uzmem med prste pa probam svinit a ono se pravo polomi... Ima kojima se već i to malkoc klipića obisilo, pogotovo onim ko je gušće posadio po nagovoru ovi naši sadašnji »stručnjaka« što su posvršavali ove velike škule di za diplomski rad moraš poznat sliku krave i ovce. Ako pogrišiš, možeš ić popravljat jedno pet-šest puti. Gledim ja tako ode u kraj rova u ovu bedu, pa se kontam da sam tek priključe gledo onog našeg velikog čovika što sve o poljoprivredi zna kako stoji na jednoj njivi, cigorno zalivanoj pa veli kako će ove godine rod bit dobar. Moždar i oće digod, al borme ode kod nas neće cigurno pa nek divani ko šta oće, ode će debelo podbacit. Dolovi nam prazni, ni nebo nam nije ove kanikule naklonjeno a ovi s vrva se već fale. Veli mi moj Pera: »Pa šta se ti, Braniša moj, čudiš. Ta ne sluktiš ti tu pripovitku već dvajst i kusur lita, bože iz čovikom!? Ta oni to divane samo zato da ne bi svitu dali oštetu zbog suše. Njima zemlja da gori je dobro. Side pod klimama i divane kako se seljak zna i sam izvuć iz nevolje, a site se samo kad triba porez utirat i novi danak izgustirat«. Dobro veli, moram nevoljno sam sebi priznat. Kad bi i oni priznali, možda bi se kogod sitio di su oni silni novci od odvodnjavanja a kanali zapušeni i prazni. Neću više o politiki, kazo sam vam, neg iđem lipo osenjat i očešat konje pa i lagano spremat za veliku varošku Dužijancu. Samo, di sam, andraka, zatako češagiju? Uvik je bila u ketrencu za prvom gredicom. Ko bog se unuka opet s njom sigrala u pisku. No, neće joj ništa fallit, unuka sve smi, samo da je nađem. Već se unaprid radujem velikoj Dužijanci. Uvik ima lipog divana, nošnji i lipi konja paradoša da čoviku voda krene na usta. A svaka čast i onima što su uspili sačuvat stare karuce, tribalo je borme za to žrtve i fajinskog troška. Ja najviše volim kad ova naša mladež dotirana u najlipča stara ruva od lijonske svile špaciraju kroz varoš i nose krunu na karucama, a bandaš i bandašica nose kruv od novog žita, a konji se propinju pod barjaktarom kad god pukne bič. Oma se sitim kad sam bio bireš i puco bičom po ledini na didinom salašu. Huuu, ja se razdivanio a sad će upeć zvizda. Ajd zbogom, čeljadi moja.