Vrućina još uvik ne sustaje, pa i bać Iva gleda kako će se izajutra probiciglat, pa dok ne udari omarina, dojt doma u ladovinu. Njegova došla natrag iz Švapcke, jedva dočeko. Ni mu više bilo ni do čega drugoga, samo ka nju vidijo živu i zdravu. Istina, ona se samo bida, nisu radili ni polak o noga kako jim rekli, pa nisu baš puno ni zaradili. Vrime ni bilo kako tribalo bit, jagoda puno propalo, pri prošle neg došle. Jida i za gazdu i za rabadžije. A ope, ka pogledaš š druge strane, moru bit zadovoljni i zoto malo što  donela, tude bi morala radit više o po godine. Ni se dugo ni odmarala, ujavila se u fabriku, pa bi i sad, ko i prija, tu dočekala proliće, a onda ope put pod noge, pa u Švapcku u jagode. Nada se, ko i svi drugi, da će na godinu bit bolje, pa ćedu onda i poradit no što tili voga lita. Cure ko cure, starija u njezne varoši, radi, obide ji ritko, a mlađa svršila škulu, doselila se, pa malo vamo, malo tamo, najmanje doma. Našla i ona derana, kanda je baš uvatilo. Neka, misli se bać Iva, njezne godine i jesu zoto, vada se neće dovika držat za materinu suknju. Njegova malo cantra što ni malo više doma, veli mogla bi je koišta i pomoć, al ope je i razumi, još ni zaboravila kakoj to ka ti srce kudgoda vuče. Razumi ona i stare i mlade i zdrave i bolesne. Gleda da uvik svima bude pri ruke, ne volji srdodbu i grdodbu ni u kuće ni van kuće. Eto, bać Iva baš dosta nagal, pravi zadrti Šokac, znade se priričit i s materom, znade i cure izgrdit, al na nju još nikada ni digo ni glas ni ruku. Bože sačuvaj. Odjedamput ništa jako prasnilo i preznilo ga iz štodira, a bicigla stala druskat. Oma vidijo da pukla stražnja guma, a još mu ofanj ostalo do doma. Okrenijo se u drugi sokak, tamo blizu stoji naj Andra što opravlja bicigle. Dobar š njim, išli zajdno u škulu. Čudo, baš ga nikad nema, al taj put bijo doma, pa veli nek malo sidne u ladovinu, saće mu on to oma napravit, pa će malo prileć. Noćas ni ništa spavo, ko da bijo u svatova. »U, pajto, pa di si bazdaliko, ka svaj kršteni svit spava?«, pita bać Iva i sidne u ladovinu. »Ta, bili ja i moja na majalusu. Našemu kumu cura pravila ditetu prvi rođendan, pa napravili veliko slavlje. Istina, nisu baš pri novcima, al se za tako štogoda danas uzme kredit, ne bi bili gorji o drugi. Zvali i nas. Bome, slavilo se cilu noć, bilo nas jedno dvi stotine. Jedan muški svirona nikako sokoćalo i pivo. Bome i zaradijo. Ni to ko u naše vrime, pa da ti cicuka cila banda. Vaj svira sam, ne dili niskim, a iz toga njegovoga sokoćala čuješ sve, od armunike, do begeša. A mali što nadobijo darova, ne mož ni popantit«, veli pajta, pa za dram skine točak i prominji gumu. »Bože, pa kako to ditešce i izduralo cilu noć?«, više za se pita bać Iva, plati i otide doma. Oma ošo u ladovinu i popijo medecine, pa se malo izvalijo na otoman.  Eto, misli se, što smo siromaškiji, slavlja nam sve bogatija. Samo ka se dada i mater pokazali da možu, ni jim briga što se to dite prvoga rođendana nikada neće ni sićat, jal ga skroz prispavalo.