Bać Iva kanda opet digod štogod lanijo, a cigurno ni tribo. Ništa mu čudno stalo čigljigat po trbuvu, ščim malo ošo međ svit dalje o njegovoga sela, a bijo sto nasto ciguran, međ njegove. Doduše, znalo mu tako bit i doma, čeljade bi ope reklo međ svojima. Išo na ajzibanu, sam iz njegovoga sela, pa cila puta štodiro o toga. Eto, pri nikoliko miseci, ka mu kum Tuna reko da ne bi tribovo toliko pružat jezik nove što vladu, jal bi mu ga kogod mogo i skratit, oma sutradan mu isto to niko reko i priko telefona. Pito on koj to, al naj samo veli vidićeš već ko je ka ti skratimo jezik. Iz telefona se dalje ni ništa čulo, samo pišćanje i šuškanje. Oma po divanu ositijo da mu pritilo čeljade iz njevoga sela i to čeljade što divani nikako izmišano. I nako ko što divanili njegovi stari i nako ko što divanili ni što ji ko zna koji ajziban dono potli Velikoga rata iz nikaki daleki brdina. Kanda i glas  pripozno, oma mu ništa začigljigalo po trbuvu. Reko bi, on i taj što zvo, kadgoda bili ko braća. Al ope, ne bi grišijo dušu, glas može i privarit čeljade. Vaj što divanijo, ko da imo puna usta kruva, pa nusput i žvakunjo. Ako zvo taj što bać Iva misli da jeste, tribalo bi da su i danas dobri. U dičji dana i u mladosti puno vrimena proveli zajdno, o fodbala na skaku, do igranki u omladine. I obilazili se, puno put i jili jedan ko drugoga. Bili dobri sve dok ji škule nisu rastavile. Bać Iva ošo priko, a vaj u žandare. Politika ji skroz udaljila. Oduvik se znalo pod kim su  morali bit žandari, mada se uvik pripovidalo, a i danas se pripovida, da se oni u politiku ne putu. Misli se, baram ko nji u selu o davnina bilo tako. Još za Švaba i za Mađara uvik bi po leđi dobijali ni što bili najumniji, a nisu se bojali glasno kazat dosta toga što baš i ni bilo po volje nima što vladali. Po pripovidanju stariji, ni što došli potli Velikoga rata nisu tukli, neg, što za ljude bilo još gorje, pikali naše isela da tuču. A ti naši nisu tukli samo po leđi, bilo i po labrnja. I brkove znali čupat. Naše najmudrije glave brog nji nisu smile ostat u selu, razbižale se po bilomu svitu i bome, digod ošli, pokazali se i dokazali jedino svojim znanjem i poštenjem. Sam se za se gorko naškobijo. Eto, misli se, omatorilo se, komu više i tribaš, a oni baram na vrime ošli pa sad imu čiji bit. U tomu štodiru stigo i međ ne što mislijo da su njegovi. Ščim  došo, oma ositijo da ni baš sve kako triba. Dosta prostoga svita se š njim baš slatko izdivanilo, tapšu ga po ramena brog ničega što prvać natrukovo. Velu, to izgleda niko drugi ni smijo jal ni tijo. Krupno ga gledu  i široko se smiju. To mu tazgaljilo i srce i dušu. Rukovale se š njim i nikake velike glave, pa mu se isto smiju. Al oči... ope ga izdaleka počelo čigljigat po trbuvu. I niko o nji više ne zna divanit ko njevi stari. Baš ti što vazdan pripovidu da triba čuvat sve što jim ostalo u tal, divanili bi se nako ko da su roditi u Zagrebu. O toga divana u grobova se privrću i njevi stari i ni iz Zagreba. A bać Iva se ope sto pitat čiji je on.