Vi dana ofanj prigrijalo. Na dvoru ne mož vidit ni Taksu ni mačka, a i kokoše se pozavlačile koidi u ladovinu. Niki dan, samo što odzvonilo podne, bać Iva se malo nalego, ni mu baš bilo kako triba. Taman ga počo vatat drimež, na vrata o kujne banijo kum Tuna i dosta glasno mu nazvo Boga. Nema više ko njega ni faljen Isus, ni zdravo. U poslidnji godinu–godinuipo i di triba i di ne triba zdravi se sa pomoz Bog. Bać Iva mu se više ni brog čega ne čudi, a ništa mu više ni ne zamira. Skroz mu se rastolmačilo kako mu čeljade dopalo za kuma. Jedino se začudijo, ščim se preznijo, kako kum prošo kroz po ganka, a Taksa se ni ni oglasijo. Ko da i njemu udarila vrućina u glavu. »Otkud ti, kume, u po podne, a radite do tri?«, pita bać Iva i tare oči, a ni mu ni odzdravijo. Još ni zaboravijo kako se pokarabasili pri nedilju dvi. Bome, bilo tu i dosta teški riči. Mislijo da će se brog toga kum Tuna dugo srdit, možda i zauvik. Možda mu baš i ni tribo tako svašta kazat, al eto, ko mu kriv, ka ga baš tako povuko za jezik. A možda i dobro da mu jedamput kogod kaže i u lice no što cilo selo primeti i divani mu iza leđi. »Bome, kume, otkako udarile ve vrućine, radimo samo do podne. Brinu se naši za rabadžije ko što se još ni jedni nisu brinili. I sami vidu da po vakomu vrimenu nikomu baš ni lagano, pa ka bude najvrućije pušću nas doma. Zoto još nisam ni fruštukovo«, veli kum Tuna i otriše čelo. Uto došo i poštaš. Samo ostavijo par cidulja za koišta poplaćat.  Veli mora se žurit, još puno toga triba razdilit, pa će vada morat radit i par sati dužje. Isko samo čašu vode, ni tijo ni katarke, pa u žurbe ošo. Taksa se ope ni ni javijo. »Nego, kume, kako se to vaši brinu za vas, ka si ti već došo iz varoši, a vaj će morat radit do pridveče?«, pita bać Iva i nalje mu polučak razladite dudovače. »Ta, ni baš njemu toliko vrućina, niko ga ni ne tira da ide po suncu. Nek se malo drži ladovine, biće mu lakše. A mi što radimo po kancelarija, baš i ne možemo pobić pod dudu. Nego, kume, ja došo brog drugoga. Znadem da tvoja oduvik bila jako dobra šnajderka, a u komšijcke varoši baš take tražu. Istina, tražu se samo mlađe, al ja bi mogo malo mrdnit prstim, pa bi bila primita«, veli kum Tuna i sam sebe nalje još jedan polučak. »A bila bi primita istom tako, nikomu ne bi bila ništa dužna?«, pita bać Iva i zagleda mu se dugačko oči. »Ta ništa, kume, vada smo svoji. Jedino dat krsta ako bi se tila ubiližit u moju partiju«, odmane rukom kum Tuna. »E, kume, a o našega pajte iz te varoši čujem da ni što se već lane zaposlili u te tvoje fabrike, ve godine krišću do neba. Nadnice jim puno manje neg što jim obećali, a već kasnu par miseci. I bome, ni što dali krsta, o te nadnice deseti tal moru i uplatit u tu tvoju partiju. A ni što nisu dali krsta, do kraj ostali i brez posla. Kako tako štogoda nisi namistijo tvoje, neg bi baš moje?«, veli bać Iva i nalje mu još jedan polučak. Kum Tuna ništa ni ni odvratijo, samo izdunijo polučak i u žurbe ošo.