Otkako njegova ošla u Švapcku, bać Ive se vrime jako oteglo. Po danu se koidi i zabašuri, po dvoru i u bašće imade posla koliko ti duša želji. Najgorje mu ka se počme vatat mračak, ne zna šta bi o dosade. Po bircuza ne ide, otkako ga uvatila bola jako mu smetu cigaretle, a nema di se ne puši. Doduše, ne volji više ni na naklapanja brez kraja i konca, ka kelneri samo nosu rundu za rundom, a zastalom što više puni glava, više i praznoga divana. Televiziju još uvik ne gleda, ne bi se zamiro svetomu Antunu, zavit je zavit. O vi poslidnji izbiranja i novine mu se do kraj omrazile. Sve riđe mu i sokoćalo zapalito, a i radijon, malo posluša, pa ga brzo otrne.  Šta će, ku će, lati stolčić, iznese ga naskak i sidne pod pendžer. E, misli se, da baram u komšiluku imade još kogagod o muški, pa da se malo kartu, svima bi brže prošlo vrime. Al ko će? Kum Tuna se nikad ni naučijo na službu, račun mu ni nikako išo, pa uvik voljijo samo gibicovat. A otkako se latijo politike, svima samo divani da zote ludorije nema vrimena. Nikoliko nji, svejedno što bili mlađi o bać Ive, pomrli. Vi što nisu, više ni ne izajdu na skak, ne možu o bole i o starosti. Mlađi poodlazili u svit, pa sad sidu na tuđi sokakeva. O sve dosade niko veče latijo škatulju u koje on i njegova držali stare slike. Na vršike se našla jedna o svatova, udala mu se najmlađa tetka, pa se beštelovala cila njeva familija. Sto sapit jedno po jedno i bome, dosta ji bilo. Stari, majka, njeva sva dica i cure, unučad, praunučad, čukununučad, bome nasapijo ji priko stotine. Zažmurijo i naškobijo se, oma se sitijo da u to vrime kroz godinu znalo bit i desetak svatova u njeve familije. A kako i ne bi, u njevomu selu o Božića do Božića znalo bit i po pedes–šezdes svatova. I svima jim bilo jako lipo. Sve za svatove se pripravljalo doma. Klali se svinji, čupala se živina, misilo se tisto za supu, pekli se kolači, sve to  u kuća o đuvegijini i o mladini radili rodovi i komšiluk. I bome, sve se to stiglo poradit u nikoliko dana pri svatova. A nikomu, makar bijo i najveća sirotinja, ni bilo teško napravit svatove za nikoliko stotina čeljadi. Svako ko bi bijo pozvan i odazvo bi se, a ko noga o koga je pozvan, dono bi i štogoda o živine i brašna i šećera i drugoga za kolače, a Bogu fala, svaka kuća imala i vina i rakije, pa ni bilo brige ni za popit. Bać Iva ostavijo sliku i duboko se zaštodiro. Dugo se ni mogo sitit ka su on i njegovi bili u svatova ko kogagod o njegove familije. Imade već godina. Ni da se nisu ženili i udavali, vinčalo se nji petnajs–šesnajs, al svatove za cilu familiju niko o nji ni pravijo. Vi zvali ve, ni zvali ne, njega i njegove niko. Malo mu i ni bilo pravo, najviše brog cura. Obadve u najlipši godina, a obadve se i jako volju kerit. Zaštodiro se, proba se sitit ko mu još o pobratića i posestrica ima za ženit jal udavat. Siti se voga, siti se noga, al se siti da se i ta dica razišla po bilomu svitu. Samo duboko izdanijo, izgleda da njegove ni neće u svatove dok se same ne poudaju.