Džabe bać Iva ne gleda televiziju, ka se i na sokoćalu i u novina i na radijonu uvik i brže i bolje znade šta ima novoga, neg na televizije. Al sve jedno, zavit svetomu Antunu poštiva. Doma baš više ni radijon ne sluša, ni novine ne čita, jedino zna zasist za sokoćalo. Otkako se vrime popravilo, skoro svaki dan sidne na biciglu, pa mu svejedno di će se krenit, samo nek je u pokretu. Istina, bicigla mu već dosta tandrče, kerovi ga izdaleka poznaju, al nikako da dojde na red kupit novu. A ruku na srce, ni ne žuri se, baš je volji taku kaka je. I u poslidnje vrime najviše se volji probiciglat selckima sokakevima. Ne volji nigdi zasist, kudgod se otpraviš, dojdeš na divan o politike. Otideš ko doktora, u čekaonice samo o politike. Kadgoda tamo svako divanijo o svoje bole, najviše ni što uvik bili najzdraviji. Ka se malo priladu, njevo bilo težje nego o noga što bijo skoro na umrlu. Vi dana ko da niko i ni ozbiljno bolestan i bake i dica samo melju o politike i bome, svi sve jako dobro znadu. Te ta što metnita misto brundatoga volji muške, ko da su je, božem prosti, držali sviću. Te naj što se stara o paora znade ništa drugo, al o paoršaga baš ni malo, pa divani i radi samo no što mu brundati kaže. Te naj što zapovida vojske, nikada ni ni bijo u vojske, pa ni Bog ne zna kako će on i znat zapovidat nima kojima bi tribo zapovidat. Svi znadu i koji vladar svršijo kaku škulu, a koji kupijo papire, jal ji dobijo zabadva priko partije. Juče moro it ko doktorice da mu dade medecine zovaj misec, pa se i načeko i naslušo svašta. Didaci i babe se samo bidu što se obnarodovalo da nam država neće na godinu u Evropu, a brundati jim obećo još pri pet godina da oće. A bome, prija izbiranja jim podilijo i brašna i soli i još koikaki sitnica i reko jim da će za godinu dvi svima bit bolje. Zoto ga puno nji i izbirnilo, vad neće noga što ne zna ništa ni dat ni obećat. Bać Iva jedino ne zna šta to cantru, koji bi očin i tražili u Evrope ti što već jednom nogom zakoračili na Lukarovu ledinu? Ne brinu se oni brog dice, neg mislu samo na se. Voljili bi ništa što na televizije čuli da bi tribalo voljit, jedino razumili da bi to tribala bit Evropa. Bać Iva sijo u ćoš, taki divan mu već jako išo na žovce. Vidi jedino da mlađi i to ne samo iz njegovoga sela, neg iz svi paorcki krajeva, sve više, al brez ikakoga velikoga divana,  stvarno odlazu u Evropu. I malo budu tamo, radu, pripravu di će stojat, pa brzo odvedu š njima i žene i dicu. I niko o nji ne dolazi natrag. Tako ispada da više škulara iz njegovoga sela imade u Švapcke i još koidi u bilomu svitu, neg u rođenomu selu. A još puno nji se sprima otit, pa se baš pita kako će to njevo selo izgledat za jedno deset godina? Ko će u njemu živit, ko će it u škulu, oćeli više bit koga i za umrit, pa i ako bude, oće li ga imat ko otpratit nonaj svit? I ko će onda više i sanjat tu Evropu? Sve mu izgleda da će on i njegova i cila va država u Evropu ka mu nonomu nokat naraste.