U vrime ka cvatu lipe i zriju trišnje bać Iva se uvik voljijo prošpacirat drugim sokakom do crkve, pa smotat za ćoš, a onda korzom do groblja. O škule do groblja u dva reda sokak bijo pun stari, veliki drveta,  međ njima najviše lipa. Pa ka one otvoru cvit i zamerišu, ko da si unišo u raj. Natrag bi išo trećim sokakom, pa ka dojde u njegov kraj, oči mu se otimlju za nikoliko veliki drveta trišanja, ko zna koliko stari. Sića se da se po njima pentro još u dičji dana. Najslađe trišnje, al i najveće i najvisokije drvo bilo ko njevoga komšije. Deblo bilo u dvoru, oma nuz tarabu, pa se bilo lagano popet, a bičkaši kaki bili on i pajtaši, ščim bi se dovatili prvi grana, za dram bi se uspentrali skroz do vršike. Tamo trišnje bile najzrilije i najslađe. Komšija vazdan bijo naodrt. Bogati paor, svoje dice ni imo, a tuđa mu uvik išla na živce. Trišnje ni nikad ni imo vrimena obrat, uvik bi mu na drvetu prizrile, pa ka bi pootpadale, pokupile bi ji guske jal svinji. Al zoto kadgod bi opazijo dicu iz komšiluka da se penju na drvo, uzo bi kandžiju i čeko da se skinu, pa bi bilo po goli noga. Bać Iva za dugo zabardo koliko put pridveče zno dojt doma, a noge u sami masnica. Gaće kratke, ne možu ji ni pokrit, pa ka bi ji još i dada vidijo, bilo bi zla. Ne bi ni pito otkuda mu tolike masnice, samo bi izvuko kajiš iz čakšira, pa bi bilo još i novi. Vrimenom se sve pozaboravljalo, jedino mu u sićanju osto ukus komšijini trišanja. Evo i danas pri podne se lipo prošpaciro, pa ide natrag. Veli taman će u podne založit i popit medecine, pa malo prileć u ladovinu. Lagano, nogu prid nogu, došo do ćoša. Ni mogo da se ne naškobi ka vidijo kako se komšijina trišnja izdaleka crveni. Zrila ko puce, krupna ko palac. Al ka vidijo no oko trišnje, ko da ga ništa probolo tamo di bi mu tribalo bit srce, a osića samo ništa veliko i prazno. Nema više ne lipe tarabe, ko da je sone slike što je se sićo kaka ruka što se ni ne vidi, zauvik istrisala. O njoje ostala samo digod koja isprnjana daska. U dvoru ižđiko korov, čeljade bi se komotno moglo sakrit da se ni ne sagne, a kuća zarušita. Već davno u njoje više nikoga nema, gazdu i gazdaricu Svevišnji uzo još pri dvajs godina, brzo ošli jedno za drugim. Kuću nisu imali komu ostavit, nikomu o bliži rodova ni tribala. I baš u te korovine, trišnja izgledala sve lipša i lipša. Ko da rasla upravo u nebo. A trišnje ka sazriju, crvenu se ko krv sprom zelene  firange. Istom ka vidijo trišnje, bać Iva se sitijo i šta mu to cila puta o škule do doma izgledalo da ni kako triba. Spalo mu napamet da nikoga ni ni trefijo, nit se nusput čula dičja graja. Sokakevi pusti, da ni kerova što lutu i da š vrimena na vrime ne proleti kakagod lemuzina, moglo bi se mislit da u njegovomu selu više ni nema žive čeljadi. E, misli se, sokakevi ostali pusti, a naša mladost se razasula po bilomu svitu, ima ji digod se okreneš. Poodlazili, pa sa sobom poveli  i njevu dicu. Otranjivu ji tamo di će brzo zaboravit i divanit. Zoto nam više ni trišnje nema ko obrat.