Što stariji, bać Ivu sve više vata tuga za prošlima vrimenima. Došo u godine ka je čeljade dosta matoro da se sića puno toga što prošlo i proživilo u mlađi dana, al još ni toliko matoro da sve skroz pozaboravlja. Još davno o jednoga učitelja na malo veći škula naučijo da bi uvik pri ruke tribalo imat kakigod klajbas i pisanku, pa no što ne bi tribalo zaboravit, valja i pribiližit. Sve take pisanke sačuvo, pa što stariji, sve češće ji uzimlje u šake i lista po zabiližitomu. Tako došo i do jedne pripovičke što sastavijo davno, vada imo jedno deset–dvanajs godina, istom se krenijo u peti razred. Ščim počo čitat, oma se sitijo kako brog njoje o učitelja dobijo griflonicom po glave. Samo se naškobijo, griflonica napukla, al glava bila dosta tvrda. Taka ostala za cili život. U no vrime mislijo da će svi učitelji bit dobri i blagi ko što bila njegova učiteljica, ko koje išo o prvoga do četvrtoga. Taj učitelj bijo puno drugači, u njevo selo došo iz nikaki brda. O prvoga dana ji učijo da triba pisat kako divaniš, a čitat kako napisano. Učijo ji i da to kako divanu njegovi doma i baka i dida i komšije i sva dica š kojom se odmalena cigro naskaku, ni kako triba, reko jim da je to jako glupavo i zaostalo. U škule se moralo divanit gospocki. A on, naki sitan, žgoljav, kaki bijo, a oduvik lajav, baš uvik voljijo divanit ko njegovi dida i baka. Vaj put se zaglumo, pa tako i napiso u pisanke. Sastavijo pripovičkicu o toga šta najviše volji. A odmalena jako voljijo nedilje. I radovo jim se. Bijo mu to najlipši i najsvečaniji dan. Nediljom pri podne sva dica što išla na vernauk išla na malu misu, a u podne bi se, jedino notaj dan, cila familija okupila zastalom. I danas, ka se toga siti, osića kako krož njega struji nikaka toplina. Ko nji na ručak bi potli mise došli i dida i baka. Pri ručka bi svi popili malo rakije, a dica bi dobila soka o baze. Ručalo se polako. Prvo supa, žuta ko dukat, sa rizančićima sitnima ko paučina, pa sve po redu, do ukiselo gibanice. Niko  se ni žurijo. Dada jim puno radijo, pa bi poslenim danom ritko kad stigo na ručak. A nediljom, ope, za sve novce svita, ne bi propušćo sist zastal sa familijom. Ni minut prija, ni minut potli, Očenaš bi se počo molit tačno ka otkuca podne. Za ručkom se puno toga divanilo i o toga što prošlo i o noga što bi istom tribalo bit. Dica bi se znala malo i džagat ispod astala, al ji nediljom ni brog toga niko ni diro. Potli ručka bi baka i dida ošli doma, a oni bi malo ispolegali u ladovinu. A najlipše mu bilo što zno da su nediljom i svi dućani pozatvarani, pa se mater neće u poslidnji tren sitit da je ništa fali i poslat ga da ide kupit. Bać Iva ostavijo pisanku u krilo i zagledo se u drugi zid. Jako izdanijo, misli se kako u tima vrimenma svi bili više opuščani neg danas. Eto, dućani. Radili subotom do podne, pa ako si štogoda zaboravijo, do ponediljka ujtru nema kupovine. Pa i dućandžije kadgoda imale dušu i oni nediljom voljili otit na misu i u podne bit zastalom sa cilom familijom. A danas... bać Iva tako i zadrimo.