Baš sam se nakanio niki dan otić malo i obać njive po atarovima ode oko našeg Ivković šora da vidim kako stoje žita i ječmovi. Kad god se opravim pa oću sist na biciglu, uvik mi se štogod trevi što ne triba. Već sam pomislio da je to s vilovske strane, jel udari kiša jel dune nika blendava vitrina, a ja, čeljadi moja, s ovim rđavim zubima od vitra oma nagrajsam pa se moram povest kugod kaka majka, božem prosti. Al uspio sam pa sad po lipom vrimenu šervanjim od atara do atara. Doduše, toliko je atarova razorano da se više ni ne vdi di su bili. To ovi s ovim mašinama što izgledaju da se čovik mož od nji poplašit urade na brzinu. Ta, dok si kazo »čutka« – atara više nema! Ni uspomena ne ostane da se čovik mož sitit di je kadgod bio salaš pun čeljadi, di se čula cika i vriska dice, čuvo josag, prale košulje u drvenim kopanim kortu, peko kruv u parasničkoj peći. Maniću se pripovitke da se još ne rasplačem od ida na ovo novo vrime di samo vijamo di ćemo kakogod zavridit ti prokleti evra, pa plaćat kojikake režije a to nam ni polak ne triba. Al važno da imamo kad komšija iz trećeg salaša ima. No, kako gledim s bicigle ove godine neće borme bit žita i ječma kugod lane. Moro sam sać s bicigle, pa zaobać. Jedan bećar uzoro put do polak, ni mu kandar dosta njive. Bisan sam. Ovi naši skorašnji gazde bi poorali i nebo samo da se mogu traktorom na njeg uzverat. A lipo piše u knjigama da je atar širok devet meteri, a ono ne mož se ni dva traktora razmimoić. Mislim se u sebi: dokleg ćemo bit gladni i lakumi? Sjašio sam inkab da se ne bi još skrndavio, pa ajd sad da i pogledam kako stoji žito. Borme ima samo dva-tri zaperka iz jednog simena; nije nabokorilo baš zdravo, neće bit velikog roda al i onako neće imat cinu. Ovi što kupuju od nas i prodaju dalje u bili svit su, veli mi Periša, već najavili da neće tit platit više od lanjske cine. A i kako bi, čeljadi moja? Pa sin njim već istrvo džip i svečanu limuzinu, pa se mora kupit drugo. Di će dite ić u starim, a pošto je »bizmismen«, doduše s osnovnom škulom, jal privatno kupljenom kakom. Al nema od silnog »bizmisa« kada deran opravljat stare limuzine. Tako nam i triba, velim ja, kad samo take i biramo. Kako koje vokšovanje, a ono opet isti. Prominili partiju ko nana buđe, pa jeto ji natrag. Sad ne znamo ni ko su koji; znam da ćete se srdit al bolje mi bilo dok je bila jedna: bar si znao ko su njezini, pa si glaso u ćoravu ako si protiv i gotovo. Doduše, pripovidali su mi da je moj dida Grgo glaso kugljom posli onog rata u ćoravu škatulju, pa se svi u selu srdili i prstom upačivali na njeg. Posli ti isti bili najvećma protiv. Nas izgleda prati to da nismo omiljeni baš zdravo. Al tako nam i triba kad ne znamo ćutit. Av, čeljadi moja, ima pivaca na vlaću od ječma! Moram oma skinit vrengiju s tavana i nać Perišu, pa da je privučemo. Nema kod Braniše prskanja i gaženja njive po modi. Ja borme ne trujem moj josag. Ajd zbogom do drugput.