Eto, što je čovik stariji sve se više tog sića, kontam ja to tako dok se naslađivam s kafom na pripeki ode pod zabatom s mojim pajdašima Josom i Perišom. Tu nam se i mačak Đuro mota oko noga i gata kako bi nam ukro jel izmolio komad kolača od nedilje zaostalog. Baš nam već dojadila ova zimoća, još malo da je potrajala borme bi već došle na red i tačke iz ogrede, toliko se već položilo. Ko nam kriv kad smo se tako gospocki i olako odrekli našeg starovinskog ogriva i parasnički pećivi, pa prišli na ova varoška grijanja, a za nji brez uglja i dobri suvi drva ništa. »Mani ti kad smo mi kadgod turili dva košara čukanjica u peć«, veli Joso, žaleć za stari lipi vrimenima. Jeste to, al sad ga niko cigurno ne bi natiro da iđe po njivi i kupi i istresa čukanjice od zemlje. Gledimo okolo po zelenilu što smo ga jedva dočekali, nije zdravo nasradalo od ovog sniga jel srića pa nije pao i mraz s njim. Tako dok se sićamo ne možemo s tugom da ne pogledamo ovu našu zadrugu, kako smo je kadgod složno i lipo s prolića sređivali, kosili travu i kresali ogradu a sad sirota se ni pripoznat ne mož. Staza, di je bila na glavni ulaz se već ne zna ni di je bila, drva se obisila do zemlje neokresana. Dolaze tu nika čeljad koje niko u našem selu ni ne pozna, tiraju traktore tamo i vamo, ne zna se ni ko pije ni ko plaća, al se zna da su naplatile rabadžije i njeva dica, jel nisu dobili ni dinar od te kobajage privatizacije. Zemlja se polagano, vele upućeni, smanjiva i pripisiva kojikako, ni sam Bog ne bi znao, lipa gvozdena ograda se guli i rđa... Bože moj, kad se sitimo skoro da smo zaplakali sva trojca u glas. Pa kadgod su tu radila čeljad, po sela je kruv zarađivalo, a sad stoji prazno i napuštano kugod tuđe. Doduše, divane upućeni da su za našu zadrugu zainteresirani čak i oni što jaše na devama po pisku, al svitu nije virovat, začas od komarca opravi magarca. Samo, čeljadi moja, ode u Ivković šoru svit je zdravo bisan, a i pravo ima, ta to je zemlja oduzeta od naši dida a sad se s njom hasnira svako ko stigne bliže vatri i politiki. Možte vi bit bisni na Branišin divan koliko oćete, možte me i ružit i divanit o meni šta oćete, al ja se više opšte ne srdim na ovu dicu što lipo spakuju bućur i odu napolje tražit sriću. Još, kako čujem, i praviće se nike lipe kuće za ove što se svađaje i tuku po našim dosad mirnim sokakima, da siroti imadu mista u našoj mirnoj varoši. Samo, ja vas pitam šta ovi odozgor misle s nama, ko će nama opravit kuće kad ove propadnu? Jel mi nismo vridni ni umazat krečom makar ono što se kadgod opravilo u ta, kako viču, neslobodna vrimena? Hm, sad smo puni slobode a ne smimo otić u komšisko selo brez propusnice. Eto, prid Božić komšija tio donet ovcu iz Bajmaka pa bio samo tako zafrkavan jel nema niku veterinarovu potvrdu. O svitu ni ne smim divanit... Pitaje te za sve di si, kad si i zašto si rođen za ma kaku artiju. Ostala nam samo sićanja... Zbogom.