Bać Iva se prenijo ka čo pitlove. Ko da mu baš i ni sve kako triba. Okrene se, ispruži ruku, al misto nuž njega prazno. Oma mu došlo u glavu, njegova juče ošla u Švapcku, ostaće tamo dva miseca. Da je tu, sad bi se digo, potpalijo i skuvo jim kafu. Još malo ćutijo po dunjom, štodira se, eto došo i taj Prvi maj. Zvalo ga više nji na Dunov, al mu srce ni iskalo it brež njegove. Nikomu ni voljijo bit peti točak. Pomalo mu se i steškalo, pa se rešijo ostat doma. Ni dugo ležo, navuko se i ošo u stražnji dvor.  Naranijo marvu i živinu, pa malo sijo u gank. Mačak mu se oma usegenčijo u krilo. Sto ga gladit po leđi, al ga vaj samo gleda oči i nikako tugaljivo mauče. Ko da i njemu niko fali. Eto, misli se i on je živo biće i on imade dušu, možda veću neg puno čeljadi. Digo se sa stolčića, do mu jist, al mačak samo pomeriso i ošo u kujnu, pa ope sto maukat. Taksa ni ni dolazijo naprid, ne mož ga ni čut ni vidit o ciloga jutra. Unišo i bać Iva u kujnu, metnijo čaj, veli neće ni pit kafu dok njegova ne dojde natrag. Pripravijo i fruštuk, obarijo malo šangarepe, skuvo jajce i uzo komatić crnoga kruva i dva mlada luka.  Samo što sijo, Taksa sto lajat da se pokida. Za poštaša još rano, kuršmita već dugo nemu u selu, a i Prvi maj je, znade se da državne službe ne radu. Va država ispoštuje sve svece. I državne i crkvene i stare i nove, u poslidnje vrime slavu i ne što se slavili još u vrime ka se kurtalisalo Turčina.  Istina, ne baš va, u to vrime se tako zvala, al bila puno manja, vamo di bać Iva živi, iz te države se moglo dojt samo čamcim i to kradom. Taksa tako bisno laje još jedino na kuma Tunu, vada mu nikada neće zaboravit naj šljokac još dok bijo štene. Tako i bilo, kum u velike žurbe prošo kroz gank i unišo u kujnu. Oma sijo zastal. Bać Iva mu naljo polučak rakije i metnijo prid njega olbicu pogačica što ji njegova spekla pri puta. »Bome, kume, neće bit dobro, viš ti koliko se ve balavčadi okuplja i to što dalje, u sve više varoši. Ne znam šta bi oni i tili? Mladi su i pusti. Nit su gladni, nit su žedni, a ope jim ne valja! Do bi ja njima motiku u šake, pa da vidu kako se zaradi kruv!«, veli kum Tuna, izdune polučak, pa oma sam nallje drugi. »Bome, kume, ja to baš i ne bi tako tolmačijo. Šta tu motiku nisi do tvojima, ka ji već nisi poslo na škule? Lipo ji sve poudešo u državnu službu, a vrimenom došli i do koikaki diploma ko i ti i tvoja, a škule niste ni vidli! Eto, zoto što nam država puna taki, zovu dicu ni nema boljega sutra! Zoto i mlado i staro mora u svit, jal ti i tvoji pajtaši ne znate koliko vam dosta, a naj čiji dada  ni u partije u koje bi tribo bit, nek uči škule kakegod oće, u ve države posla dobit neće! A rabadžijama za najgorje poslove gazde daju nadnice kad oće i koliko oće, pa i oni bižu!« veli bać Iva i odnese rakiju sastala u stelažiju. »E, kume, sad si baš stvarno pritiro! Ne kažu moji džabe da imaš jezik ko krava rep! Bolje se malo pripazi, nikada ne znaš ko ti sluša!« veli kum Tuna i u žurbe otide doma. Jedino još Taksa dugo lajo za njim.