Bać Ive se vi dana sve omrazilo. Telefon mu se popo na vr glave. Već štodiro i da ga otrne, al ne može, zovu ga i brog posla, a javu se i cure. Televiziju davno pristo gledat, više ne čita ni novine. Jedino volji zapalit sokoćalo, tamo mož vidit puno toga što u novina i na televizije ne mož. I valjanoga i nevaljanoga. Evo, već više o nedilju dana gleda kako se po svi veći varoši okuplja sve više mladi što jim ni dobro, pa dušu u fićonke, gruvu u laboške i na koikakima tablama pišu šta jim leži na srcu, al ko forme kroz šalu. I šeću se sokakevima, a koliko vidi, svaki dan ji sve više. A započeli ni što idu na velike škule. Već unaprid znadu da u ve države neće moć i radit to za čega uču. Već unaprid ta mista pozauzimali ni što imadu diplome, a škulu u koje piše da ji zaslužili, nikada nisu ni vidli. Radu i njeva dica, nikima već i unučad. Dali jim posla rano, šta bi se samo patili na veliki škula, ka ne moru. Oma mu došli u glavu kum Tuna i njegovi. Eno, ko njega već radi i stariji o njegovoga mlađega, a još se i ne brije. A vi što se šeću, ako se u ve države ništa ne prominji, ščim svršu naukovanje latiće pasoš, pa put pod noge i u kakugod državu u koje će na cine bit no što su izučili. »E, samo da je malo više zdravlja, a manje godina i ja bi š njima!«, veli niko jutro njegove dok su pili kafu i na sokoćalu gledali šta ima novoga. To jim oduvik bijo najlipši komat dana, a vada će tako ostat i zauvik. I dan danas, ko i ka su se uzeli, svako jutro je probudi meris kafe što je on pripravi. Uvik zno potrefit vrime ka će ona otvorit oči. »Samo se bojim da u te gužve ne vidim digoda naše cure. Baš mi stra za nji, znadem da obadve mislu nako kako misliš i ti. Samo čekam ka će se umišat i žandari, pa će bit ko što kadgoda bilo i nama.«, veli njegova, pokupi bukarice i otide pripravljat fruštuk. Bać Iva ošo naranit živad. Samo što došo natrag u kujnu, zvecnila vtaca i Taksa sto lajat ko nesvit. Unišo kum Tuna i oma zastal. »E, kume moj, ja ko tebe službeno. Imali mi sinoć koferenciju, pa se cila dva sata raspravljali o noga što si prvać natrukovo i u novina i na sokoćalu. Bome, ni odozgor dosta bisni na te. Samo da znadeš, ni mene ni bilo pravo ka su mi to rastolmačili. Onda sam istom vidijo da si mi dobro potkačijo.«, veli kum Tuna i izdune polučak što mu donela bać Ivina. Bać Iva se samo dugačko zagledo u njega. Kum Tuna zinijo da još ništa kaže, al se samo jako zakašljo, ko da mu rakija ošla u drugi sokak. Jal o kašlja, jal o noga što tijo reć, u licu svaj pocrvenijo. Sam naljo još jedan polučak, izdunijo ga, pa mu se i kašalj umirijo, za dram ko što i počo. »A znadeš kaka su vrimena, moraš malo pazit šta i kako trukuješ. I ne sanjaš ko to sve čita i šta ti brog toga može. Ne moraš i ti bit ko vi džabalebaroši što se okuplju po sokakeva i krštenomu svitu ne dadu mira.«, veli kum Tuna i kako za dram unišo, tako se i digo i ošo. Bać Iva se samo zagledo pridase, a njegova došla i zagrlila ga iza leđi. Tako su dugo ostali.