Bać Iva niki dan sijo na biciglu, pa se krenijo po ataru. Lip zrak, pa se volji projt, a i doktorica mu rekla da se mora svaki dan jal dobro prošpacirat, jal probiciglat. Sve se rascvalo, u duše mu milina. Krenijo se okolo, ošo prvo do kombinata, sustavijo se na bentu i dugo gledo u zgrade u kojima kadgoda radijo njegov pokojni dada. Sve mu to sad izgleda zapušćano, nema živosti ko kadgoda. U cilomu ataru se radi, traktori samo zuju, jedino na kombinatovi njiva ni žive duše. A dobar komat uredno poradit. Misli se, vada po mraku. Istina, divanilo se svašta. Te došli ni na kamila, te došo nikaki veliki gazda, država mu dala, samo da se poradi. Jedino nisu tili ni dat ni prodat ljudma iz njegovoga sela, što jim stari, godina unatrag, bili paori. Ispalo da oni ništa ne znu, pa će jim sad ti što došli na kamila pokazat kako triba radit zemlju. Dan pri toga biciglo se nonu drugu stranu, skroz do Mostonge. Tamo kadgoda bile njive o njeve zadruge. Sve lipo obradito, bašće dokle ti oko dopire. Paprike do lakta, celer ko dičja glava. Zaljivalo se vodom iz kanala, rodilo za divan. Prodavalo se u cile ne velike države. Dok bilo njeve robe, ni se pitalo koliko košta. Gleda pridase, mora dobro pazit da ne natira u vagaš, jal u kaku jamu. Ako prolazi kaki traktor, mora se skinit sa bicigle i oturat je u stranu. A kadgoda taj put bijo ravan ko kaldrum i širok, dva velika kombaja mogla projt jedno nuz drugo. Gledi, nema više ni stari zadružni bašći, sve zaparložito. A do kanala ni mogo ni dojt, put skroz zakorovit, ostala o njega samo uska stazica. Vada je ugazili ni što po mraku idu u ribu. Duboko izdanijo, okrenijo biciglu, pa natrag u selo.  O toga što vidijo u dva dana, čeljade zaboli duša samo ka se siti da u na stara vrimena zadruga i kombinat ranili po sela. Jal ko jedni, jal ko drugi, našlo se posla i zone što se fodbalovali i zone što izigravali. Mladi ostajali u selu, rano se ženili, pa i škula i sokakevi bili puni dice. I tako sve do ni godina ka se počelo ratovat i rasprodavat šta se i komu stiglo. Propali i zadruga i kombinat, a čeljad stala tražit posla digod se moglo najt. Najviše po drugi država. Sve što tamo nisu tili radit njevi, bać Ivinima bijo spas. Tako zaštodiran dobiciglo se i do sela. Izdaleka vidi da se u centru okupilo puno svita. Došo bliže, većinom mlađa čeljad. Velu, iće radit u Švapcku na nikoliko miseci. A dosta nji ne bi marilo tamo ostat i zauvik. Malo se kiselo smiju, ne mož reć da se raduju takomu poslu, unaprid znadu kaki je težak, al raduju se nomu što će zoti nikoliko miseci donet. Znade bać Iva da toliko doma ne možu zaslužit u nikake nadnice. Vidi po njegove kako je. Ide u nadnicu u drugu varoš. Radi se teško i u ladnomu, a nadnica baš i nema na vrime. Gazde otežu, pa no što zasluži danas, dobije istom za nikoliko miseci. I još kažu, ako ti ni dobro, traži di će ti bit bolje. A niki dan mu veli da i ona ne bi marila na koji misec u Švapcku. Baram nadnice neće morat tako dugo čekat.