Ve godine zima zakardašila. Suvomrazica bila skroz do Marina, pa se drnjak skoro do kraj ispraznijo. Došo i Jozip, jutro ladno, pa moro malo podložit. Ni za u ladno sist i fruštukovat, a potli se i nako moro priprat i obrijat. Vad neće u selo ko kaki mašnjar. Lipo se navuko, pa sijo na biciglu, veli otiće na misu, a potli će it čestitat imendan Joze, njegovomu virnomu pajte iz škule. Malo daleko stoji, skroz pod šumom na drugi kraj sela, pa dok bilo ladno i vitrovito, ni mu srce iskalo ni it ko njega. A ni Joza ni bijo najzdraviji, čuje da mu u poslidnje vrime ni baš dobro, da spo i u krevet. Misli se, zoto i ni bijo ko njega na Ivana. A raniji godina uvik dolazijo čestitat, pa i ne godine ka ga ofajdačilo, došo mu čak u bolnicu. Zovi ladnoća se nisu ni vidli, bome, ima tomu već nikoliko miseci, pa veli da se malo ispripovidu. Samo što se krenijo odoma, moro stat. Nikoliko traktora prošlo jedno za drugim, vuču prikolice pune veštaka. Ka ji vidijo izdaleka, veli vada idu vi što poslidnji došli s nikakim vitrom u njevo selo, ti ko da ni nemu svetaca, jal možda i imu, al ne znu za nji. Došli bliže, vidi da se skroz privarijo. Traktore tiru njegovi i to ni što pri visili u crkve i petkom i svecom, a stigli poradit i svu crkvensku zemlju. Ka se prominjijo popa, više nisu išli nikako, a crkvensku zemlju stali radit drugi. Ka  ope došo novi popa, malo išli, malo nisu, zemlju malo radili, malo nisu, a poslidnji godina skroz se odbili i o crkve i o zemlje. Kažu, oni sve o vire obavu doma. A i njeve zemlje imu i više neg što jim triba, jedva je stignu poradit. Ruku na srce, štodira bać Iva, vridna čeljad, kuća jim stalno ide naprid, kroz sve ve godine stekli dosta, al reko bi dosta toga i izgubili. Više ji ne mož ni vidit da malo otidu međ ljude, samo radu i petkom i svecom. Ka došo bliže Jozine kuće, vidi i čuje izdaleka traktore, pun ji atar. Ko da ni svetac i još taki veliki. Pajta ga jedva dočeko. Malo se pridigo na krevetu, bać Iva mu udesijo vankuše da se može lipo naslonit na nji. »E, pajto moj, teško je ka ostaneš sam kraj svoji najrođeniji. Da mi još komšinica ne obide i š vrimena na vrime štogoda skuva, ne znam kako bi. Po rođene dice bi mogo i krepat«, veli i zagleda se u prazno. Samo mu se suza iskrala iz oka. Bać Iva ni zno šta bi mu no to odvratijo. Jozina ošla mlada na drugi svit. Ostalo mu u selu dva diteta i dvi cure, poženiti, poudavani, al ga slabo obilazu. Peti, najmlađi, svi ga zvali Jozica, ošo još za voga poslidnjega rata u Švapcku, pa odnud dalje u svit. Doma ni dolazijo već pešes godina. Joza se o sve dice rešijo pridat baš njemu. Piso mu i kuću i zemlju, drugi nisu dobili nikakoga tala. Isprva ga cure još koliko toliko obilazile, al ka Jozica rasprodo svu zemlju i poskrnđo se š njima, okrenile se i odoca.  »E, pajto, a lipo sam ti divanijo, drž se noga ko se drži tebe, a ti zapo, te srce najviše zovim...«, odvrati mu bać Iva. I on se zagledo nikuda u drugu nedilju. Divan jim dalje ni išo, pa se brzo krenijo i doma na ručak.