Vi dana udarile magle, pa bać Iva ni za ništa, nit za šetnju, nit za biciglanje. I to malo živadi što mora namirit i otit do drnjaka nadonašat ogriva, vazdan ga tira na niki kašalj. Dosadijo već sam sebe, samo se pošmeljiva po kujne. Dosadijo mu i radijon i on sto divanit jedno tejedno. Ne išče mu srce ni otvorit novine, ne znu više pisat o ničega lipoga, neg samo o ni gologuzanki i lopurdi, a najviše o brundatoga i njegovi. I što dalje, sve više o bolesne dice i o toga kako i koliko bi tribalo skupit novaca, pa ji odnet koidi po svitu aperisat, jal ličit. Brundati se samo fali koliko i kaki viškova imade država, a vamo nema jedino zotu dicu. Komu sve daju na angro, baš bi jim to priteglo. I onda svit šta će, kuće, dade ko koliko može, pa se za koikoga o nji i prikupi koliko triba. Već o rane zore i danas se spuščala magluština. Fruštukovo, popijo bukaricu čaja o koprive, kažu da taj pročišćava krv. Naranijo, napojijo, dono ogriva, pa veli malo će zapalit sokoćalo, možda imade štogoda pametnoga. Bolje da i ni. Prvo mu prid oči iskočilo ništa o Bunjevaca. U velike varoši bila nikaka koferencija, pa se ope razglabalo ko su šta su i čiji su, al bome, vaj put se spominju i njegovi Šokci. Latijo se ozbiljnoga čitanja. Pročitano mu se ni malo ni dopalo. Ope glavati stali tolmačit nako kako va država volji. Ispalo da Bunjevci, al vaj put spominju i Šokce, nisu došli ni iz matrne, ni iz druge matrne, jedino ne znu rastolmačit otkud se stvorili tude di su. Bać Iva se jako zaštodiro. U životu čito puno toga o prošlosti, voljijo znat di mu sežu žile, a di grane, al vidi da nikada ne mož baš sve pročitat i nikada ne mož znat jal pročitano kako triba. Koliko samo put naišo na knjigu što piše vako, a čita se nako, pa ispada da najviše piše tamo di ni nema slova. E, šta bi do da vo može vidit pokojni dada, on bi cigurno sve do sitnica zno rastolmačit kako triba. Eto, na priliku, oma bi on tu koferenciju povezo sa izbiranjem prvoga što već obnarodovano. Zavrnijo bi nosim i reko da država ne volji što njevi ostalo još toliko, kako sapu priviše. E, pa sad, da ne bi ništa radili silom, smislili kako vima što ostali, nji baram frtalj, napunit glave i obrlatit da su njevi, samo pokrstiti. Kako i sapili, svudam ima ni što se znadu dobro prodat, pa tako i međ bać Ivinima. A novaca nisu žalili. I tako rastavili brata o brata, komšiju o komšije, a bome i dite odoca. Vi priko noći postali njevi, al pasoše o matrne nisu vratili. I na kraj niko o nji ni ne zna jal su naši, jal njevi, jal ničiji. Samo ka su namiriti.