Av, čeljadi moja, nevolja se nadvisila nad nama kugod zima na golog čovika pa nimalo ne da odvida. Barem ova zimetina da popušti pa da se ne mrznemo i da možmo štogod švragat po avlijama. Znadem ja da je to prilivanje iz šupljeg u prazno, al ću ko što onaj kazo kad su mu divanili da mu poso nimalo ne iđe od ruke i da se bolje mane, a on ni pet ni šest pa veli: »Kugod da ja ne znam da to ništa ne vridi, al se štogod izveđava«. Tako i mi s našim poslom: radimo, stvaramo a ovi prikupci i novokompronovani kulaci, a sad se zovu tajkuni, pokupe skorup, država odnese sir a nama ostane surutka. Opet će, čitam po novinama, bit koji kaka izbiranja, pa me baš živo zanima šta će nam sad naobećavat. Onda su obećavali za nas paore ukidanje sviju reštancija, veće cine, zaštićavanje našeg josaga, žita i kuruza, a kad su sili u fotelje oni sve zaboravili. Šta zaboravili mislim se, ta oma skinili cinu kuruza i žita na polak, uveli kojikake nove reštancije, josag dovlače iz bilog svita furtom furt a mi  lagano u šoru se manjivamo. Ne mož čut već kravu da zamuče od želje, a kadgod i svaka kuća držala.  A bome se zato putuje i iđe po bilim svitu skoro svaki dan, troše novci. Velim ja niki dan dok se kafiramo ode na salašu i gledimo kako se ledina zamrzla di će nam opet ovi veliki u stranjsku državu kad je to skupo, a Periša će: »Pa jel ti ne vidiš, čovče, dalje od nosa? Ta nakupilo se tute fajin novaca pa čeljad moraju otić u svit potrošit. Šta misliš di bi s njima? Oni nemaju ove naše starovinske postelje pa da imadu di mećat, moraju ji potrošit.« Niki dan veli ova moja da je slušala da ove gospoje od naši glavešina više ni cipele ne kupuju u našoj državi već svudank po bilim svitu. Eto, a puna njim usta rodoljublja i divana kako volimo svoju državu. Doduše, mislim se u ovoj mojoj paorskoj glavi da ode ni nemaju već di štogod čestito ni kupit, jedino ako će kod Kineza, sve su naše obućare pozatvarali. Ne iđe mi to u glavu čeljadi nikako, kako kogod mož toliko svoje volit, samo divanit kako nam lipo a ne poštivat. Nije to štogod kako triba ja vam velim, to je došlo s vilovske strane cigorno. Slabo se mi Bogu molimo eto šta je. Doduše, ima u crkvi fajin svita, ta sad u crkvi vise – i oni što su kadgod vijali svit koji je išo, al kandar dosta nji posli crkve oma zaboravi šta je župnik divanijo, a moždar nije ni slušo jel nikad nije kazo ništa rđavo, uvik je divanijo o slozi, poštenju i viri. Al ja sve mislim da su to svatili ljudi kugod bijoskop, kako su krenili još će i kokice jel cincokret ponet u crkvu, jel žvakaće već odavno vidim da muljaje. »Ha-ha-ha-ha«, opet će Pere, »pa to je tebi Braniša moj krivo što ti nemaš zubi, pa ne možeš žvakat«. Ni mi, čeljadi, krivo ništa, odavno ja već nikom ni ne zavidim ni ne smetam samo triba već jedared skontat da se više moramo poštivat i slagat. Zbogom.