U davno vrijeme, u subotičkim atovima čuvao ovce mladi čoban. Bila je tu i jedna poveća bara na kojoj su se napajale ovce.
Jednog sunčanog podneva, dok su ovce u čoporu plandovale na ovom kraju bare di je bila najuža, čoban je izvodio čudne radnje. Zasuko je rukave i nogavice, uzeo čobanski štap, izdaleka se zatrčao, i kad je dotrčo do ruba bare iz sve snage je zamanio štapom i vučio ga priko bare. Onda se opet sprcao i priskočio baru, baš tamo di je bio štap. Opet je uzeo štap pribacio ga natrag priko bare, a zatim i sam priskočio baru. Tako je radio dogod se nije dobro umorio.
Tudak je baš prolazio jedan fratar. Zastao je i izdaljeg motrio šta radi čoban. Pristupi mu bliže i upita ga:
 – Šta ti to radiš?
- Eto molim Boga-iskreno odgovori mladić.
Sad se fratar začudio i zamislio. Zato upita čobana:
- Kako to?
- Eto tako, što pribacim štap priko bare, pa zanjim i sam priskočim. Onda opet isto tako natrag, I tako dok se ne umorim. Tako ja molim Boga.
Sad će njemu fratar lipo i očinski:
- Ne triba tako moliti, već ovako: Oče naš, koji jesi…. I čoban je ponavljao za fratrom riči Očenaša i već se prilično uputio. Tako da se činilo da će i sam moći moliti, pa ga fratar ostavi.
Kad se fratar prilično udaljio s onu stranu bare, začuje za sobom čobanov glas.
- Fratre stanite. Čekajte!
Fratar se obazre i imao je šta vidit. Po bari, odozgo po vodi, iz sve snage trčao je čoban. Dotrčavši do fratra sav očajan kaže:
- Zaboravio sam kako iđe dalje. Pomognite mi!
Sad se i fratar zamislio. S čuđenjem i divljenjem gledao je mladog čobanina. Nakon kraćeg vrimena kaže mu:
- Sinko! Kad ti možeš trčat odozgo po vodi, a da ne propadneš, onda ti moli kako si i dosad molio. Tvoja molitva, iako je malo čudna i manjkava, izlazi iz srca punog vire, pa je i taka Bogu mila.
I padnu mu na pamet Isusove riči: »Ako imate vire, i brda ćete primištati.«