Ulomak)

Čujte braćo, šta će vrač vam reći
Ko me sluša i znanja će steći.
Starovinske knjige kad sam štio,
Što sam našo, to sam biližio.
Bunjevački rod je vrlo stari,
Još kada je bižo prid Tatari,
Sklonio se u zemlju primorsku
Od starine zvanu dalmatinsku.
Pa nastani i susedne zemlje,
Neretvu i to slavno Zahumlje.
Doš’o je red i na Dalmaciju,
Mletačkoga lava tad’ domaju.
Stade narod otuda bižati
I u zemlju ličku se seliti.
Al’ narodno pridanje je bilo
Da se nekad sa ravne selilo,
I da bunjevačka kuća svaka,
Kraj Dunava imade rođaka.
Zato mnogi priko zemlje Like,
Priko Bosne, pa i Save rike
Tad priđoše zemlju Slavoniju,
I nastane didova domaju.
Tu Bunjevci stiču lipu slavu,
Proti Turka dileći megdanu.
To svidoče rodovi Prćića
Što postanu prvi od plemića
Hiljad’ petsto šezdeset i prve
Mi imamo Prćiće plemiće.
A kasnije imamo ih više
Što sa Turci ljuti bojak biše.
A kad zvizda turčinu potamni,
I Bunjevac se bitke okani.
Vrime drugo počima vladati,
Valjalo je sijati, orati.
Pa i danas Bunjevci to rade
Oru, siju, kopaju i sade.
Ništ’ ne mare za tu staru slavu,
Bunjevcima to nije za hvalu.
Jer da više mi čitamo knjige
Ne bi mnogi odbacili ime
Bunjevačko slavno od starine,
Povist veli, dičimo se š njime,
Jer mi smo uvik Bunjevci bili,
Tim imenom gordo se dičili.
Pa i sada triba da se znade
Da Bunjevac dušu ne izdade.

Sastavio: Barnaba Mandić