Med četiri zida u sobici onoj
kad već svršiš pos’o i molitve svoje
sa čim se baviš, o čemu se misliš?
Duša kud ti leti? Je li sanak snuje?
To da mi je znati.

Kad zalazi sunce gledajuć’ ga Meštre,
Je l’ ga suzom pratiš, je li stiskaš šaku?
I kako se misliš, gdi je bolje živit’,
Je l’ gdi sunce peče, je l’ u crnom mraku?
To da mi je znati.

Što će donet jutro? Ti čemu se nadaš?
Je li će se čuti gusle i tambure
Po širokoj ravni, kad zora zaplavi?
Je li ćemo zepsti od oluje, bure?
To da mi je znati.

Kad ograne sunce, je l’ će melem biti
Na ozeblo srce, bolesne nam grudi?
Je li će nas pržit plamenom i vatrom
da ćemo ga kleti, od njega se kriti?
To da mi je znati.

I kad spustiš glavu u desnicu svoju
Kad ti suze teku poput kiše oštre
Od radosti plačeš! Ta ti dobro znadeš
Što će donet jutro! Je li tako Meštre?
To da mi je znati.