Zašto svit vojuje za ispraznom slavom,
Koja sriću kuje prolazeću mahom?
Tako hitro biži slavlje i sva moć nje,
Kao polet riči, slabo rukotvorje.

Više viruj slovam pisanim na ledu,
Nego, što svit zloban da sjajnom ugledu.
Varljiv je u daru, u svojih kripostih,
Svome gospodaru ne zna virnost.

Kaži gdi j’ Solomu, nikoć toli slavan,
Ili gdi je Samson, vojvoda nesvladan?
Vladara toliko, tolikih bogatstava -
Sad su već ko niko – svikolikih nesta!

Ah da l’ crvih hrano, da l’ šako pepela,
Stvorenje kukavno, što s’ oholog čela?
Ne znajući pravo živit li ćeš sutra
Oj ohola glavo, budi veće mudra!

Ništ’ ne reci tvoje, što s’ izgubit može,
Jer sve što svit daje, sve je sriće loše:
Promišljaj nebeska, srce gore diži,
Srićan ko zemaljska: zamke, grihe biži.