Arhiv tekstova
Šparglaši
Već za Uskrs, a ubrzo i posli njega iz Sonte je narod početkom osamdeseti godina prošloga vika počo odlazit na poljcke radove u Nemačku. U to doba prolića se najviše išlo u setvu špargle, a malo posli i u vađenje špargle zasadite raniji godina. Iz vrimena setve, a iljadudevestoosamdesetdeveta je godina, je i ova slika (fotografija). Ona je u spomenaru Ane Šokac iz Sonte (r. 1953.) koja je bila jedna od radnica. Iz Sonte je bilo osam radnika, a kod gazde sa čijega je imanja slika, bilo je ukupno šezdeset radnika skoro iz svi istočnoevropski država. Radi se o pokrajine Baden-Wutenberg, veći grad Karlsruhe, a selo je Graben.
Marc je misec i priprema se zemlja za sadnju bile špargle. Na slike se da iščitat da su radovi sa oranjem i usitnjavanjem zemlje već uraditi. Iskopani su kanalići dubine od 20-30 cm, na razmaku od po metera, mašincki, a radnici jedan za drugim idu i ubacivu specijalno đubre u kanaliće. Đubre je bilo Teragon obogatit sa propisanim mineralima i vitaminima. Radi se o stajskomu, živinckomu đubretu sa obližnje živinarske farme. Zemlja je piskovita, pa se naravno sve radilo po najnovijim naučnim saznanjima. Gazda je imo oko 60 h pod šparglom. Na svakomu redu je bilo po deset radnika koji su bacali đubre u kanaliće. Ove četiri druge su se zadesile baš vako kad je naišo slikar. Nama s desne na livu stranu su: Mara Čičin, Stana Fajferova, Šnajderka, Ana Šokac, Žiškova i Anica iz Berega. Bilo je još četiri muška koji su radili na utovaru đubreta i prevozu. Kad je zemljište bilo pripremito, mašinski su se sadile sadnice bile špargle visine oko 20 cm. Radilo se po devetnajst, dvadest sati dnevno, a u maju i junu kad je špargla bila za vađenje kadgoda se nije ni spavalo.
Bilo je teško radit ali mlogi su se ponovo vraćali jel je zarada bila izvanredna. Kogod je išo i po dvadest godina zaredom. I pored teškoga i dugotrajnoga rada malo bi se i zaboravilo jel je gazda bijo gotovo savršena osoba. Zno je raspodilit rad, a zno je i ugodit radnicima (što je bilo ritko na radovima u špargle). Smeštaj je bio ugodan, samo-igijena ko i igijena prostorija se mogla obavljat bespogovorno. Jedanput na dan radnici su dobijali ranu »kašikom«. To je bijo uvik ručak sa supom, dosta mesa, ribe i svakaka zelenja. Fruštuk se obavljo na njive, a ručak i večera u zajedničke trpezarije. Na blagdane gazda se pokazo široke ruke. Vodijo ji je na sajmove, u luna parkove, zoo vrtove, tržne centre…Bolesne radnike nije slo na njivu dok ne ozdravu, a on je plaćo medecinske usluge.
Triba znat i to da puno grupa radnika nije imalo tako dobre uslove za rad i život u Nemačke na poljcki radova ko ova opisana grupa radnika.
Od marca miseca, pa do juna moglo se zaradit i do sedam i po iljada nemački maraka u zavisnosti od radnoga mista, ali brez pet i po iljada se niko nije vratijo u Sontu. To su bile basnoslovne sume za no vrime. SFRJ je grcala u inflacije, dugovima, a najveći problem je bijo stra od rata koji se jasno naziro.
Ovi radnici sa slike ko i ostali iz Sonte su te godine bili privažani privatno do Vinkovaca, a onda vozom priko Rvatcke (Hrvatske) dalje do Nemačke. Putovalo se crvenim pasošom SFRJ. Godine 1990. se putovalo priko Mađarcke, a 1991. je nastupila zabrana putovanja.
Ruža Silađev
