Bio tako jedan momak čiji otac je bio zdravo bogat. Jedno veče otac lego zdrav zdravcat, a ujtru osvanio mrtav. Umro čovik kad se tom niko nije ni nado, ta ko da su ga ukrali. Momku sad ostalo silno blago. Ta ni svinje ni marvu nije mogo pribrojit, a kamoli novce. Di će samo i svinje brojit, kad s jednog kraja počme, a na drugom se već prase krmače. 
E, sad on misli: što ne mož pribrojit, to ne mož ni potrošit. I šta će vodit brigu o tom nego udari u veselje, al tako da za njeg ne žali platit. U komšiluku bila mijanica, pa se latio zatrčavat u nju kad mu je najbliža. U tu mijanu nije baš svaki svraćo ako ga kako ružno vrime nije utiralo. A šta bi svit i svraćo kad mijandžija osim jednog plisnivog burenceta drugo nije ni imo. E, al se momak namrsio, pa za koji dan dovo i svirku. Dosadno mu je samom, pa oma okupio i društvo. I sad jedva počo, pa oma i zabrazdio.
– Šta ti drće ruka?! Ne livaj, već prilivaj i razlivaj, ja plaćam. – izviko se na mijandžiju. – Doteće na svačeg i još će priteć, toliko mi je ostalo od babe.
Zapo on u mijanu, pa ga ni metlom ne mož izmest. Graja je tu dan i noć, pa se svit počo i čudit i zgledat. Di će muve već na med, di će prosjakovi već di mrvica ima. I oni se tu sad okupili, pa iz dana u dan side prid mijanom. Momak mijandžiji plaća s krupnim novcima, svircima lipi na čelo stotinarke i iljadarke, a prosjakovima da po krajcaru.
– Ajd, nek znate i vi da ste živi – još se on njima i podsmijava. 
Tako je to išlo dok je išlo, al đuga dotleg iđe na bunar dok se ne razbije. I dan za danom, godina za godinom, pa se momak jedared razbudio na to da je mast očla u propast. Ako on nije znao pribrojit svoje blago, našli su se taki koji su znali kad mu je sve imanje očlo u dug, a ponajviše je znao brojit mijandžija jel je kod njega raboš bio najviše zarizan.
Ispalo je tako da se momak posli očeve smrti opio kod malog mijandžije, a prvi put se otriznio posli nikoliko godina kad je mijandžija prikupio sve njegovo dobro. I sad momak osto na putu, pa se iz godine u godinu potuco ko ker brez gose, dok jedared nije i ostario. Sad mu već nije ostalo drugo, neg uzo dvi ciglje pa i on uvatio misto s drugim prosjakovima prid crkvom.
Mijandžija se ima zašto molit, pa i on tu prolazi, al još kako kad se za bogatijeg čovika ne zna u okolišu. I kadgod prođe, on svakom prosjaku udili po krunu, a kadgošnjem bogatašu po krajcaru.  
Kadgod bogataš, a sad prosjak, zna da mu sudbinu nije niko poklonio već da je sam zaradio, pa je i naučio da se nikom ne tuži nit da kome prigovara. Otkako je osto na putu naguto se svašta, pa mu valjda već ni pelin nije gorak, al ga je zabolilo što baš mijandžija tako s njim postupa. I jedared mu kaže:
– Nek ti je kad ti mož bit, al mi bar kaži zašto mi se baš ti tako rugaš!
Mijandžija vidi da se prosjak rasrdio, al on njemu lipo: 
– Nit se rugam nit ću se kome rugat. A kad baš pitaš, ja ću ti kazat zašto ovako činim. Zato da se bar drugi usvituju kad ti nisi.
– Onda baš kaži.
– A ti slušaj – veli mijandžija. – Da si u ono vrime, kad si bio pun novaca ko ker buva, svakom prosjaku dao krunu, a meni, mijandžiji krajcaru, borme slabo virujem da bi danas tu stojo. Eto sad znaš, pa bilo ti na srcu lakše el teže.
So tim mijandžija ode al brez riči, a ni prosjak nije bio željan daljeg razgovora, jel je znao da ni tu krajcaru nije zavridio.
Pričao Marko Vojnić Purčar
Bećarski poso, 2014.