Faljen Isus čeljadi moja, jevo sam sa svojim mislima lutam atarima, nikako mi najlipše bit sam sa sobom ovi dana. Sve bi da ne mislim, al nikako da mi se oslobodi niki gomboc u grlu. Prošle nedilje u petak sam saranijo mog oca Đenu pa mi sad zdravo teško. On je sad u kraljevstvu nebeskom, a ja moram dalje nosit svoj križ. Šta možemo, taki je život. Gledim u novinama ima bome veliki nevolja, izlile se poplave svudak i di ćeš neg na siroma narod, a na žalost imade i nastradali čeljadi. Kud će tuga neg na nevolju, nije našem sirotom svitu dosta što već dvajst godina živi u nemaštini i sirotinji već sad i brez kuća da ostane. Pomažedu ljudi koliko možedu i iz komšijski država i vlast se vidim dosta paštri, samo nikako ne vidim da su ova nova gospoda metila ruku u buđelar malo alvatnije. Mislim na ove što su pokupovali koji čije fabrike i svit razvijali, a nikom nisu ništa platili pa zemlje na iljade ektara i druge vridnosti. I ode u našim Ivković šoru imade štete, kako da nema. Jevo meni polego ječam skroz. Neće se dat ni frtalj ovrć, no to kugod i uvik nikom ništa odaleg se samo sitidu odnet a nikad donet. Divane ljudi da su i u Tavankutu podišle podzemne vode i napale bašče. Svit se naradijo i potrošijo a neće obrat. Bome nije dobro, štogod smo zdravo skrivili dragom Bogu kad nas vako kažnjava? Moj pokojni Đeno je kazo da Bog ne plaća svaki dan, al kad plati onda za hasnu i bijo je u pravu, pokoj mu duši. Jevo došo sam na salaš i okrećem se po avliji, kad iđe mi moj Pere – moj razgovor. Baš sam mu se obradovo kad sam ga vidijo: »Ta di si mi Pere, taki sam kugod gluv, počo sam već sam sa sobom divanit božem oprosti neću valjda pofalit«, kažem ja nemu. »Nećeš ne boj se nije ni meni bilo lako kad mi baćo umro, al vrime će odagnat sve«, teši me tako moj drug i divanimo kako nam bilo ovi dana, pa smo popili po rakijicu za dušu kaki je red. Dono mi i lipu vist. Naš sveti Ivan Nepomuk na kraj šora na početku frljaze će bit opravljen, pa više svit neće žalosno prolazit pored njeg već ćedu mu ponovo prolaznici i naši vridni paori skidat šešir kad naiđedu da ga pozdrave. Ja sam doduše uvik stao kraj njega i kad god mi štogod padalo teško bogu se pomolijo kraj njeg i nako privrnutog. Samo kažem ja Peri da nam ne smutidu a on će na to: »Ta neće ne boj se, ovo su ozbiljni ljudi što radidu a ne samo da se falidu. Ta već su fajin križova obnovili svudan po atarovima, vidit ćeš«. »E ako su ti obećali ondak će štogod cigurno bit«, velim ja malkoc uviren. Ajdmo mi još popit koju rakijicu pa svako na svoju stranu. Triba već ić namirivat, zato mi budite zdravi i dobri. Fala svima na iskazanoj sućuti, sve vas lipo pozdravlja vaš Braniša iz Ivković šora.
Zbogom do drukput.
