Slika je naslikovana koncim lita 1966. u Sonte na ćošu di se ukršća Četvrti sokak (Ul. Narodne odbrane) i glavni sokak koji se onda zvo Ul. Maršala Tita, isprid dućana (danas dućan sokova). Na slike su Ivan  Poturica, Tošin (1929. – 1991.), sa kćerom Ankicom roditom 1963. Oni se vraću od majstora sa popravke dvi kace za kupus. 
U to vrime dva brata Dančulovića, Stanko (1923. – 1993.) i Jova (1929. – 2010.) su držala dvi radionice za pravit burad, a i za popravak. To su bili majstori pinteri. Stanko je imo radnju u Valpovu (jedan kraj u Sonte), a Jova u Četvrtomu sokaku (N. odbrane).
Bijo je i treći majstor Joza Butković, Tranjin (1914. – 1972.), preljar. On je više bijo poznat po izrade i popravke prelja, al pošto je imo raznovrsne i prvoklasne mašine popravljo je i burad i izrađivo druge stvari od drveta. Upravo od toga majstora se vraću Ankica i njezin otac pošto jim je ovaj majstor bijo i rod.
Vidimo da Ankicin otac nosi šešir, skoro ko i svi Šokci u to doba, u štrikovu je, što nam svidoči da nije bilo baš toplo vrime. On gurka drvena kolica koja su u to vrime bila važno prevozno sredstvo za manje terete kad nije bilo potribno prezat konje u kola. Drvena kolica je imala skoro svaka kuća. Sa njima se išlo čak i u polje donet naramak diteljine, mišlingera, jel sina, a najviše oni koji nisu imali konje, a imali su kravu, ovce i svinje, zelenja iz bašče, jel it špricat vinograd. Za špricanje je bilo potribno ponet galica (plava galica), kreča, špricu i ako nije bilo blizu bunara i vode za špricat. U selu su se koristila za it na pijac kupovat i prodavat kojišta. Moglo se metnit dvoj, troj manji prasaca u džak, kokoša, pataka i gusaka, pa na kolica do pijaca. Ko nije imo kolica, molijo je komšiju, jel kakoga roda da mu uzajmi. Točak od kolica je bijo isto od drveta, a imo je spolja metalnu šinu koja je štitila drvo da se brzo ne istroši. Dica su obavezno molila starije da ji vozu na kolica, mada vožnja ako se uporedi sa današnjim prevozom nije baš bila udobna. No, ko mari za plavi tur, kad se voza iz čiste uživancije.
Ko što vidimo, Ankice nije zima. Skinila je štrikov. U dvi kace je ušuškana, u zavitrine, a i stalno druskanje nije lako izdržat, makar se i vozo.
Čiča Toša je pono i torbicu o’doma. U nju je svakako moro ponet bocu vode, a možda i koji komat masna kruva posolita i popaprita, jel društvo iz kace je moglo svaki čas bit i gladno i žedno. Naravno, u torbice su i novci, jel džepovi štrikova nisu bili cigurni za punđelar. Torbica je prava starovircka. Na njoje nema ružica ni cvita. To je došla kasnije »nova moda«. Na torbice su narodne šare – ornamenti. Takima šarama su se tkali i ćilimi i ćilimci, ponjavke, komarnici, pavlake (navlake za vankuše) i možemo ji vidit vezene na plećkima i skutama.
Ko je pravo čeljade, jako ata da sve bude spremno kad zatriba. U ovomu slučaju kace tj. burad za kupus su izneverile i morale su it na popravak, jel bliži se siča i kiseljenje kupusa, a dojde brzo ko i sve, a ni, ne nadaš se. Ako je bure, jel kaca priviše dotrajalo, nije se bacalo. Sprimilo se u kaku šupu, pa se metnila rana za marvu i živinu. Kadgoda se moglo popravit za luženje sa smišom pepela, kreča i vode, otkani oplata od konoplje, da postane bilije i podatnije. Tako je kaca dopunita sa otvorom i drvenim zapuškom pri dnu, postajala lužnica.
U kace za kupus se gazijo posoliti kupus sve dok se ne počme penit. Povr takoga kupusa dodavo se novi red kupusa, ponovo solijo i tako do kraja. U  kace se ostavljalo desetak centi da kupus može vrit. Priko kupusa su se naredale daščice i pritegle drvenim navojom, a priko svega čisti čaršaf, jel kaki stariji krušni tarak. Unašo se u toplu sobu da blagovremeno ukisne i uzrije. Ako je u ranu jesen bilo toplo, mogla se kaca sa kupusom ostavit i na ganku, al je onda tribalo puno dužje vrimena da se ukiseli.
Ankica je provela ditinjctvo, mladost, a sad već i nadolazeću starost u Sonte. Stekla je penziju radeći ko dućandžinica. Bavi se svim i svačim, odgaja unuke, a nikako da dojde na red ulje i platno za koje ima dara.
Ruža Silađev