Bać Ive i njegove bili posestrica i šogor. Stoju  priko, čak na moru. Dojdu više put na godinu u njevo selo, a ka dojdu, otidu ko njegovi, pa onda ko njezni. Potli obilazu druge rodove, a bać Iva i njegova jim ništa uvik međ prvima koje obidu. Ka dojdu, pristavi gra u kotlić, to najviše volju. On i šogor oko kotlića, pa kojugod gucnu, a i divanu nikad kraja. Kadgoda su zajdno išli u škulu, a bome i momkovali. Bilo mu jako drago i ka mu je šogor oženijo posestricu. Lipo su se pazili, al život je život. Došo rat, oni morali otit. Bijo je viđeniji međ ljudma, bijo je i međ prvima u njeve partije, oma ščim je stvorita, pa mu svakaki pritili. Pobratića mu već odveli, znade se ko, al niko ni do dan danas ne zna kud. Jako se bojo da i on ni na redu za tako štogoda, a žena mlada, dica mala. Ne bi bijo rad da ostanu siročad. Uto naišo nikaki isprika, iz varošice na moru, njega ope tamo čačkali, ponudijo mu da se prominju za kuće. On i njegova se za dram  sporazumili, popakovali dite i curu i priselili se. Al i dan danas velu da jim je srce ostalo u rodnomu selu. Zoto i ka dojdu malo u goste, gledu kako će što dužje ostat. Al eto ti šta je život, znade baš svakako udesit. Cura stala sve više vrimena provađat ko bake, pa se tude i zagledala u jednoga momka i rano se udala. Sa već i ona ima curu i dite. Dite jim, ope, izraslo u naočitoga momka. Nikaki je majstor, pa tamo i ujavit za privatno radit. Posla imade puno, zarađiva dobro, ne može se požalit. Eto i š njim život udesijo nako kako se niko ni nado. Ko nji se priko lita ne smije majstorisat naveliko, pa onda o želje i on dojde ko bake. Al ni on toliko ni ko bake, zadrti je pecaroš i jako volji Dunov, pa je vazdan napolju. E, al život udesijo i još ništa. Zagledo se i on vode u jednu zgođušnu curu, a kanda i ona u njega. Lita mu postala kratka, pa je sto prikidat majstoršag i ka drugi ne prikidu. Sto sve češće dolazit vamo i sve dužje ostajat. I tako, mic po mic, došlo do ozbiljnoga. Vaj put posestrica i šogor ji iznenadili. Nisu tili ni javit da će dojt, za gra nemu vrimena. Došli jim javit da će ko nji bit svatova, pa da se skoro nadu i buklijašu. Žurili se dalje, jedino su popili kafu, a on i šogor po bukaricu katarke. Ka su ji ispratili, oma se latili telefona, pa javili za svatove curama. Obadve se jako obradovale. Već su se zaželjile it malo iskerit, volju to obadve, al niko već da zove. Istina, nikoliko nji o bliske rodbine se ženilo i udavalo, al vada ji zaboravili zvat. Curama bilo jako žo. »Eto, saće se baram izdovoljit. Joj, vada će mi srce iskočit iz prsa ka se udesu!« veli njegova ka su sili u gank. On se zagledo u komšijcki zid i jako zaštodiro. »Eto, ko bi to razumijo, šogor mi veli da sad pod stare dane ne bi marili ni zauvik dojt natrag, a dite i snaja nek ostanu, njima, ope, lipše tamo«, veli i izdune bukaricu.