U nedilju, trinajstoga septembera ve dviiljadedvajst-šeste godine izigrava se Grožđe-bal u Sonte. To bude jedamput u godine kad sazrije grožđe. Sa’ će mu bit devedestpeti put. To je kadgoda bila u crkve zafala za godišnje plodove. Jedno vrime, posli Drugoga sveckoga rata je izašla iz crkve, al se vrimenom opet vratila u crkvu radi blagoslova zvona od grožđa, pa su tako svi učesnici dolazili na veliku svetu misu. Izigravanje Grožđe-bala je (prema škrtima podacima) zavedeno u crkveni knjiga, počelo 1928. g. kad je podignita mlina i osnovan fudbalcki klub Dinamo. Nije se sigro jedamput u Drugomu sv. ratu, 1965. g. za poplave Dunava i 1991. g. zbog rata.
Puno nji je izigravalo Grožđe-bal i po danu i uveče. Tu su bili: 1. dva redara u policajcke, jel vatrogaske aljine urediti. Oni su bili zadužiti pravit reda i bit u pomoći oko konja; 2. prvi pudar koji je dok se ide kro’ selo nosijo državni barjak; 3. stari pudar; 4. dvanajst pudara; 5. kočijaš fijakera; 6. prva pudarica; 7. knez i kneginja; 8. dvanajst pudarica; 9. banda, begeš, armunike, tambure i egede; 10. kočijaši »vatreni« kola; 11. cigancka čerga; 12. čadžar; 13. krpilonce; 14. majmun; 15. medvid i njegov gazda; 16. perjaš; 17. vračara; 18. vrag; 19. vištice; 20. Ilija vandrokaš; 22. konji što su nosili pudare (do tridest konja svega)… Na slike vidimo Iliju vandrokaša. 
Ilije robari (trgovci) su stvarno postojali. Dolazili su Bog zna otkuda. Ko ajtobači i vandrokaši. Krenu sokakovima i viču: »Evo Ilije Sarajlije (jesu li bili iz Sarajeva, jel su samo tako kazivali radi rime), evo, robe raznorazne! Ajte, žene, kod Ilije!«. Niki kažu da su bili iz Dalmacije?!
Svaki je imo na glave miciku, a u ruke kvaku. Na vratu kajišima obisitu škatulju. U njoje štogod ti srce želji: igala, konaca, sapuna, prenajzli, tivtika, gajtana, šujtaša... Kojišta za divojke. Parfina čak iz Bugarcke. Kojikaki fleka i bilila da budeš lipa bila. Crveni, žuti od ćilibara i srebreni zrnja, bumbača i pravi češaljova od kravcki rogova. I muzike pikule u koje je mladež jako znala svirat. Divojke su ji posebno voljile. Škatulja je bila sva okitita gledalcima da što bolje primami žencki svit. 
Iliju vandrokaša sigra Stipa Šegrt Ćutin (1939.-2007.) koji je bijo veliki šaljivdžija, igrač, pivač i zno je sastavljat pisme i to »dok si trepnijo«. U tomu mu nije bilo ravna. Svoju ulogu u Grožđe-balu, sa svojih devetnajst godina, je jako dobro odradijo, ko i sve što je u životu radijo. Dobro je poznavo Ilije robare, jel ji je njegov dida rado primo na konak. Naravno, njegova roba je bila obična voda (parfin), kolomast (fleka za divojke), viksa za cipele (mast za ruke) i »sve od reda da crkneš od smija«. Tokom života je radijo na prokopavanju kanala DTD, a i kasnije na održavanju.
U Sonte, Šokci nisu davali muškima ime Ilija. Možda zbog Ilije vandrokaša? Kako bi onda mater dala ime ditetu, Ilija? Kad ga zove na večeru, narod bi mislijo da idu robari Ilije. A, Bože, ti sačuvaj da se dite nametne na kakoga, pa da bude ajtobači i vandrokaš?! 
Ruža Silađev