Di smo ono stali? Pa da. Ja, faš, fašev šogor Stipa i šogorov baća Tuna razbacili tardli. Ja i faš protiv nji. Mal-mal im u partije povatamo polu, par keceva i desetki. Nis’ im pomogli ni pundravci Tunini nit što mal-mal gornjake jel pole javu. Stipi i Tuni dojadilo gubit pa bacu karte. »Ovako s’ ne vridi kartat. Mi više nismo za kartanje. A vi, čiča Marne, bome ko da s’ svaki dan kartate. Jest da ste vik proživili, al pamtite ko j’ šta bacio od prve do poslidnje karte u svake partije. Ni te tri-četiri rakije što ste popili nis’ vam naškodile. Pamet vam odviše duračna. Sam’ taka. Al kako znam ni duračna sam’ za kartanje. I danaske s’ divani da vam u pameti teško moć ravna u selu. De, šogore, donesi mal vina. Da prisičem ovu rakiju«, Stipa će. Dok donaša vino faš divani kako sam od maloći u mlogo čemu duračan. Kako takog ni bilo u selu, a ni mlogo širje. Pa će: »Faš Marin od pamtivika ima duračnu pamet. Njeg ni da pamet ni napušćala već bi oma sutra mogo bit ako tribai ministar u vlade. Ta njegova pamet ni da radi ko sat već radi ko dva sata«. Divani kako sam bio od maloći duračan i u snage: »Faš ka’ j’ naučio još ko dite plivat ni plivo sam oko čamca, blizu obale i u plićaku. Ni redovno ni proplivo, a mogo j’ priplivat Dunav dva-tri put uzastopce. A ronio j’ ko kapac. Ka’ smo se sigrali pataka, njeg niko ni mogo uvatit. Njemu do po Dunava ronit bilo ko od šale. A trčat? Dok je išo u četvrti razred pobeđivo j’ ove iz osmog. Ostavljo je u rodini bara već na po trčanja, kako b’ rekli. Mogo trčat vala dan-noć da ne stane«. Tuna divani kako mi se sića još sa Dole: »Ja s’ čiča Marina sićam ka’ j’ sigro fodbal. Ta tri utakmice zaredom ste mogli otirat, a da s’ vala ne oznojite redovno. Taki ste bili duračni. A da ne divanim kaki ste bili igrač kad banda kolo zasvira. Em ste znali igrat em ste mogli igrat cilu igranku da ne stanete. Ta dvi bande muzikanata ste mogli natirat na sustanje. I tu ste bili duračni ko mal ko«. Faš Joza kroz smi’ davini da sam mogo dva kabla vina popit za veče, a da ne zaplićem jezikem pa još potli kad iđem kući da ne zanašam nit se potepljivam: »Još si faše divojki išo pod pendžer pivat. Jest da j’ to bilo više mjaukanje pa s’ cili komšiluk smijo, al bome izduro s’ i to. Ta po druge su dolazili kolma potli po kabla vina. I potli svega s ujtro zarana išo u atar jel šumu radit, Andrak ti ni falio kaki s faše duračan«. E sade im ja divanim: »Čeljadi, nije da s faljim, al s dva para konja sam išo orat. I nje sam zno umorit. Ka’ s’ kosilo, tri kose sam nosio da ne dangubim vrime na oštrenje. Nuz posov mal rakije koštaš da s’ okripiš pa dalje. Kako sunce? Kaka vrućina! Dok s drugi i opočivali ispod kola u ladu ja udri. Radio sam dok nisam završio ono što sam namirio za taj dan. I više. I dan danaske se sićem šta mi dada davno kazo. Ka’ ti teško, sam neka mislit na to da ti teško već tiraj dalje«. Faš divani kako s’ ne sića da j’ mene kadgod doktor tribo. Da duračnije čeljade u životu ni vidio, pa će: »Vala b’ moj faš i danaske s mlogo mlađima u mlogo čemu mogo it ukoštac«. Sad moram i ja kazat: »E sade već odviše pritirivaš, faše«.