Faš Joza nema mira. Poručiva da će kad ručam njegov unuk doć zarad mene. Ni ja nemam mira. Ne mož dočekat. I dočeko. Unilazim u dvora, faš sidi ispod ora. Na astalu pripraviti četir fićoka i rakija, a nuz nji karte madžarice. Sidam pa ga pitam šta će nam četir fićoka ka’ j’ nas sam’ dvoj. I šta će nam karte? Faš nam toči i krene objašnjavat ka’ se kapija otvara i unilazu fašev šogor Stipa i od Stipe baća Tuna. »E.., evo naši kartači, faše. Tiraćemo ko kadgod davno tardli. Ja i ti protiv šogor Stipe i Tune«, faš će. Smijem se pa divanim: »Kako ti ovo spalo na pamet? Ja s’ nikad ne b’ tako čegagot sitio. Tašta smo drugo radili nediljom potli mise? Išli s kod bać Adoša kartat. A i na prelu smo znali razbacit«. Nis’ oni redovno ni sili, dok s’ reko britva faš im natočio pa krene mišat karte. Ondak svi dižemo da vidimo ko ć’ prvi mišat. Ja najslabiju digo pa mišam. Dok mišam, Tuna s’ vrti na stolcu. Te sidne ovako te sidne onako. Prikrsti noge pa je ispruži. Primišća stolac. Stipa će mu: »Baća, šta s’ se uzmuvo? Ko pundravaca da imaš. De, sidi i miruj«. Faš će: »Uvatili ga pundravci ko pokojnog Jerka što s’ vatali. Sićate s Jerka Pundravca?«. Tuna u smi’ pa će: »Kako s’ ne b’ sićo Jerka Pundravca. Š njim s’ ni tio niko kartat. Jest da j’ bio dobar kartač, al njegovi pundravci nema komu nis’ smetali. Na kraju s’ š njim niko ni tio kartat«. Sad svi u smi’. Kartamo se i koštamo rakiju. Baš je dobra. Isapim u sebe: »Kako s’ Jerka Pundravca ne b’ sićo? Išo sa mnom u škulu«. Divanim: »Čeljadi, Jerko imo sto pundravaca u sebe. Od maloći ga nis’ mogo smirit. Ni da ga vežeš. U škule j’ bio od bolji, al ni imo mira. Pundravci ga čačkali. Vrtio s’ na stolcu. Bilo j’ i da spadne s’ stolca. Okreto se. Gledo šta drugi radu. Komo ovog pored njeg laktem jel kolinem. Mal-mal pa ga učitelji napolj’ istira«. Faš baci adutskog gornjaka pa divani da Jerka ni u crkve pundravci nis ostavljali na miru: »Vazda s’ okreto i štagod šuško. Ta velečasni mu zvo dadu i majku i održo im pridiku kako njev Jerko ko da ima pundravaca. Kako ako već ni naučio na verunauke kaki triba bit na mise onda oni kod kuće triba da ga nauču. Čak je ciguno rad Jerka i u prodike jedanput naspomenio kako s’ triba vladat na mise«. Ja ću: »Ja s’ sićam ka’ smo ono jedanput ko dica išli primit enekcijiu. Dok je Jerko čeko da mu du enekciju mrdo s’ tako da s’ mu promašili dupe. Pogodili di ne triba, a on onako dreknio. Virujte da j’ za ne povirovat«. Svi u smi’. Sa’ će i Tuna: »A bio j’ ko i lovac i pecaroš. Al, čeljadi, taj nit je štagod dono iz lova nit je štagod dono sa pecanja. Na čeke ni imo mira. Sve što j’ lovio nadaleko j’ poplašio od mrdanja, lupkanja i primišćanja na čeke. A na pecanju da ne kažem. Vala s’ ribe u vodu čule kako on vrši na obale jel u čamcu«. Sa’ će Stipa: »A sićate s’ ka’ j’ krenio bioskop. Kad krene film, mal-mal je kogod moro vikat da Jerko ne divani i da miruje. Ni tu ni trena ni mogo mirovat. I tu s’ ga pundravci čačkali«. »Čudo j’ kako j’ i umro od toliki pundravaca«, faš će. »Uvatili smo im polu i keca. Sam nek Tunu čačku pundravci. Sve ćemo im povatat«, isapim u sebe.