Edan birtaš je dava veresiju pa mu je posa dobro poša, ima j’ novca da ne zna što će od njega. Najpotlje što će, ma razdalj mikoliko metara od birtije podiga j’ kapelicu svetog Luke za uspomenu svoju. Veli: una mi sriću donila.
Radi toga što j’ kapelu napravije i istrošije se ni ćio dat više veresije. A bije edan društvenjak, majstor u rukami, koji će ispraviti sve i vraga, al i majsitor za popit sve. Un mu je tesa i svetog Luku za kapelicu. A vaik je pije na veresiju.
Kad je doša red do otog društvenjaka birtaš mu je reka:
– Večeras ne pišem račun neg oću da mi se plati u gotovu.
– Nisi ti koju bolju besidu naša?! Pa to je za čudit se! Ja večeras nisam dobar na štumku, a ti bi me ćio ostavit brez rakije?
– Brez novca ni zere.
Društvenjaka uitille muke kakve nije ni Isus na križu podnije.
– El ti čuješ kako taj vražji vitar puše! Put je poledije, snig velak, kroz tu vražju karikašu sam prolazije, pa prozeba, a ti sidiš il ležiš lipo, doli štramac i košunel, ozgar biljac – pa: umrla veresija. Imam rogtlje za prodat, biće novca sutra.
– A el ti znaš unu našu bunjevačku: kad se srite prazan sić, ne triba ić, neće bit sriće.
– Lipo ti to, dide, udaraš ka zvono na turnju, a kunda si zaboravije da ja dvadeset godina drugizi birtaiša nemam do tebe sama. I prem sam ti dužan ti’je bi i večeras zere popit i proljudikat.
A birtaiš već bisan:
– Reka sam ti: ne pi toliko il pi koliko o’š al da se plati u gotovu!
– Ma što si dragušan, rankane moj, ka prten kunac ženskilju. Bolje mi obuj carzdu li obisi bronzdu ka volu neg da mi ne daš rakije.
Unaj se ukopa pa ne pušća:
– Škakiljalo te il ne, brez gotova novca rakije nema. Istrošije sam se na svetog Luku.
I vragu bi bilo dosta o rakiji samo divanit pa divanit. Kad je bintaš spomenije svetog Luku, društvenjak se sitije lemozine i skunta j’ što će činit. Ode zeru u kapelicu i ka svoj na svom. Ne pita smide li se uzest, neg more li se, a nije un zabadave majstor u rukami.
Kad je u kratko vrimie doša i reka I da plaća u gotovu, birtaš se začudilje:
– Oklen ti sada novci kad si reka da nemaš?!
– Oklen mi je? N’eš morda virovat. Da ti pravo kažem, zajmilje sam od svetog Luke.
A birtaš ka da će ga vuk uitit:
– Pravo kaži, što ti je un reka?
– Un? Ma un je dobar, prikodobar ka i kru’, bogomoljan, nije zlogovoran ka ti. I ja bi rada š njim divani je do punoći i do zore bile, ali nit kaže uzmi nit kaže ne uzmi. Samo gleda u me ka u ćaću.
A pravo je i reka. Ko drugi da mu je ćaća, kad ga je un tesa.
Pričao Josip Sekulić, lugar, r. 1899. g. u Lovincu, Lika
Jabuka s dukatima, 1986.