Jedno vrime vlado ružan običaj da se nije smatro za momka ko nije bar jedared natuko el izbrico drugog momka. Nema te divojke koja bi se udala za momka koji nije u kavgi nadvlado.
E, u to vrime će se ženit zoljac. Nije to šala kad se prosi zolja! Divojka mala, al opaka! Tu se i momak mora pokazat. Šta će zoljac već zaiskat svita od lisice – u nje je najviše pameti.
– Rođače, ti si opasan momak, tebi ne priliči da se kavgaš s vitrom već s vatrom! Ti bodeš, pa je red da navališ na takog momka s kojim ćeš se pobost. – lisica je spremna na svitovanje.
– Samo ti kaži ako znaš takog momka.
– Šta ćeš dalje – evo bika pod šumom! Ne bojiš ga se što je rogat?
– Rogove doduše nemam, al imam i ja moje šilo!
Sačuvaj bože da bi se zoljac-momak bojo!
– I ja sam tako mislila, zato i velim da se ti moraš pobost. Doduše, tvoje šilo ne nosiš na čelu ko bik rogove već tamo di on ima rep, al je važno da i ti znaš bost.
Lisica se prinemaže ko vrag prid kišu, pa zoljac tvrdom virom viruje da ona baš tako ozbiljno misli ko što kaže. I tu nema pridomišljanja. Ni briga njega što bik ne grmi, al skoro, kad muče i bembuče, a ledinu razorava i zaorava kad se samo malčak razbisni.
– Ti baš ne biraš ma kaku šušu za kavgu – divojka-zolja se već unaprid diči s momkom kad je čula s kim će se ovaj tuć.
– Nek se čuje nek se zna kaki momak te prosi!
Zoljac se naduvo, raspuvo, i već leti biku na ledinu:
– Zu-zu! Zu-zu! Br-bu! Br-bu!
– A ja ću na vrbu, a ja ću na vrbu! – lisica piva.
– Zašto? – zolja-divojka će zapitat.
– Da mi bik kako rogovima ne podere moju kožu, jel šta ja znam da l će tvog momka šilo još bit tako zaoštrljasto da mi mož kožu zakrpit.
Nema tu dalje pripovitke već lisica sklanja glavu na visoku vrbu, jel je kavga već započela. Zoljac sunio na bika, pa u pabušinu, pa u pleća, pa u but, samo bi ga probado. On samo obleće i sleće:
– Zu-zu! Zu-zu! Br-bu! Br-bu!
Bik pase, strese kožu, šibne repom i samo:
– Mu-mu! Bem-bu! Mu-mu! Bem-bu!
A nikako da se razbisni, el da rogovima sune u kob, a još manje da klekne od teške kavge. Zoljac se jedared zaduvo, a i niki raspekmezio od jalovog posla, pa doleti na vrbu.
– Teto moja, pa jel ovom koža gvozdena, jel mu je krv vodena kad ni da ga ranom ranim ni bisom razbisnim! Kako ću se s njim pobost kad ja bodem-bodem, a on ni da se počeše!
– E, rođače, kad si ti samo sunio, nadigo grivu i uju! Ne čekaš da ti teta svoju pamet ispovidi do kraja.
– Kaži već šta da radim.
– Bodi ga tamo di mu je koža najtanja: u rog. Tu će ga oma dobolit do kosti, pa će i on počet bost.
– Tako je! Kako se i sam nisam sitio tog!
Ode zoljac-momak:
– Zu-zu! Zu-zu! Br-bu! Br-bu! Sad ćeš, biče, bižat na vrbu!
Čelom sune, turom udara u rog, pa šilo pušta. U rog jedan, u rog drugi, pa se opet vrti i zuče i brbuče, a bik samo trepne i repom šibne. Zoljac leti u kob, bik pravi repom vitar, i tako to trajalo dok jedared biku nije dosadilo, pa se sav niki sklupčo i repom ošinio naprama rogovima kako je živ mogo. Štogod i zabembuko, pa čušio repom naprama rogovima i s druge strane, pa se onda izvalio na ledinu ko da mu je žena razmistila mekanu postelju.
Mora da je i divojki-zolji dosadilo, pa baš onda dozujila na vrbu.
– Teto, kad će se već počet bost?
Lisica se već počela zasmijuckavat, al uto evo i momka-zoljca. Ukrstio očima ko da se ždrakav i rodio, leti ko da se u vinu davio, pa stane prid zolju:
– Kaži ti meni jesam ja tvoj mladoženja el bumbar?
– Otkud ti palo na pamet da tako šta i pitaš?! – lisica će kobojage zdravo ozbiljno.
– Kako da ne pitam, kad bi ja stalno da se pobodem, a onaj ludi rogonja ni da makne ni da rekne, dok jedared nije zabembuko: što nemam tako dugačak rep da ošinem priko čela da već jedared otiram ovog sakatog bumbara što mi dosađiva oko rogova!
Pričao Grša Milanković, Subotica
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.