Kako j prizdravio faš nema mira. Koda ga pundravci čačku. Ope j kadar dokocat do nas pa s falji kako priđe iljadu meteri do nas  pa iljadu natrag. Zna tirat inat. Kako b reko prkosi svačem pa i godinama.  Dok nas žena služi vrti glavom i privrće očima. Misli da sam gluv, divani u bradu: »Evo s ope laću čaše. Da ne može proć jedan divan brez vina«. Isapim u sebe: »Sam zvocaj. Cilog života zvocaš pa sam srićom oguglo«. Faš ope ima glavnu rič: »Jes čo šta s smislili? Ako bude tako biće to fala Bogu jedanput i štagod dobro«. Taman sam tio reć da nisam ništa čo kad evo iđe i unuk Marin. Nosi stolac i sida međ nas. Vidim da j čo fašev divan kad ga pita: »Čiča Marne, kad vi štagod čujete i kažete da j to baš štagod dobro to j cigurno tako. Eto ja sam niki dan došo s tog kako vamo kažu trulog Zapada i nisam ništa čo. De kašte«. Ne triba fašu dvaput reć: »Ti mobilni, ti telefoni kako god bili dobri u grob će nas otirat. Dica kase rodu vala ni ne prodivanu već zviru u taj mobilni. Du im taj mobilni i nebrigeša. Aj što kod kuće ne možu brez nji al  ispada da j i u škule tako. E saće tom doć kraj. Doneće vlast odviše dobar Zakon pa dica neće moć u škule hasnirat mobilni. Možu ga ponet al kažu da oma iđe pod ključ. Ka j kraj škule dobiju ga natrag. I to j štagod odviše dobro. Šta kažete?«. Oma mi došlo u pamet: »E moj faše, sićaš se kako j bilo kasmo bili dica. U škulu s išo s jednom pisankom i flajbasem. Kaki mobilni telefoni?«. Faš će dalje: »Danaske kad gledim u natrag u čudu sam. Ondak nas u selu pet iljada a ni jedan telefon. Ka j došla pošta sam jedan telefon. Taj u pošte. Sićaš se? Ta ni u škule ni bio telefon a ope škula išla?«. Odgovaram: »Ko danaske se sićam. Škula brez telefona a nas u škule ko anđeoske trave. Bilo nas škulara i do sedamsto. I svi brez telefona. Ta onda ni sanjat nismo mogli da će doć ti mobilni«. Marin će: »Pa kako s vam onda iz kuće znali da triba doć u škulu. Ako ste štagod zgrišili po komu j učitelj poručio da dođe kokod iz kuće? Kako j to išlo?«. Faš mal košta vina pa odgovara: »Lako Marne. Lako. Kad učitelj poruči da dada jel majka triba da dođu ti s moro prinet šta j učitelj reko. Nis smio ni sanjat da ne kažeš. Ni na kraj pameti ti ni bilo da s nakaniš da ne kažeš. Da s desi pa da ti uvatu da nis reko šta j učitelj poručio onda b ti dupe bilo modro od dlana, pruta jel kaiša. Fasovo s, dobio štrof da nemaš it se sigrat pa još dobio posla ohoho«. Marin usmi a faš će dalje: »E sade da vidim šta će bit? Danaske kolik škulara tolik telefona u ruka. I da vidim oće l kogod kazat da j povridito kako dičje pravo«. Isapim u sebe da ć ovo potli dužjeg vrimena bit Zakon što vridi. Pa ću i ja: »Kako s divani dica danaske u škule radu s tim mobilnim svašta. Da ni za kazat. I sramotski. I niko im ništa ne može. Još je dade i majke branu. Već je tribalo tako štagod davno napravit. Kolik znam ima u svitu di s doneli taki Zakona odavno. Mi uvik štagod čekamo. Al da ne trčimo prid rudu. Ko zna? Možda će se kogod sitit da j i taj mobilni u škule dičje pravo pa od tog zakona ne bude ništa«.