Niki čovičak bio lin da je i zemlja pod njim plakala što ga mora držat na sebi. Kad ga žena liti kreće u nadnicu on se u krevetu samo okrene na drugu stranu.
– Pljujem ja na taj dinar za koji se moraš znojit.
Zimi:
– Pljujem ja na taj dinar za koji se moraš smrzavat.
Jedno lito žena ga teškom mukom natirala da donese drva iz šume. Upregla mu čilašu, udesila pilu i sikiru, napunila duvankesu, jednom ričom spremila sve samo da bar ogriva imadu za zimu, ako kruva baš i ne imali.
U šumi on se kojikako uzventro na najnižu granu, malo je zapilo pa zakurdačio lulu i ziva u švrake, kad evo jednog starog čovika.
– Ludi čovče, tako ćeš past, – kaže mu kad je vidio da pod sobom pila granu.
Njemu mrsko i da sluša, kamol da bi se latio druge grane. Misli se: baš ovaj matori zna šta će bit sa mnom.
Al dida nije dobro ni zašo u šumu, a grana se odvalila. Potrče on za njim.
– Stani, – kaže – kad si znao da ću past, ti nisi niko drugi neg moj Bog. Ti moraš znat i to ka’ ću ja umrit.
Onaj vidi s kim ima posla pa ko iz puške:
– Dada znam: kad tvoja čilaša triput prdne.
Sad linčina više pušio neg grane rušio, pa dok nije nastenjo lotra drva čilaša prigladnila, još više prižednila, izgubila i ono malo snage što je imala. Kako kola zaprla pod prvom gredom ona od muke prdnila, pa tako pod drugom, tako i pod trećom.
– E, – kaže on – sad sam mrtav.
Čilašu vezo za drvo, kabanicu prostro u lad. torbu pod glavu i oma zaspo. Samo još promrđo:
– Da je meni kogoder kazo da moj život vridi samo tri prdeža jedne ovake šugave čilaše, ne bi nikad ni izlazio iz materine utrobe.
Sunce će već zalazit kad evo čobana, tira čopor ovaca. Sirota čilaša bi išla na alov i na jasle, od muke kopa nogama, rže, otima se, al njezin gazda ni da trepne. Ne tiče se njega ništa više na ovim svitu kad je mrtav.
Čoban ko čoban, voli svako živinče, pa ovog nogom da ustane. Kad ni to nije pomoglo, on batinu, pa ošine onako božijanski. Kako ga ožego, a linčina skoči:
– Ti si moj Bog, nije onaj matori, ti si me uskrsnio iz mrtvi.
Pričao Stipan Ilanković, r. u Radanovcu 1914. g., zemljoradnik te samouk zidar iz Bačke Topole
Jabuka s dukatima, 1986.